ЉУДИ ОКО НАС – Између меда и ватре

Када дођете код Слободана Арсеновића, познатог лешничког медара, прво што запазите је пун зид бројних признања добијених за допринос унапређењу и развоју пчеларства. Носилац је и признања “Заслужан пчелар”, а добио је и диплому “Професор Јован Живановић” – највеће признање у пчеларству које додељује Савез пчеларских организација Србије. Каже да нема признања које није добио, његов мед је својевремено у конкуренцији од око 1.300 био међу прва три.

Није случајно почео да се бави овим послом, традиција је учинила своје, љубав му је пренео отац који је то прихватио од свог оца, он од свог и тако с колена на колено.

– Пре десетак година упознао сам неког старог човека и када сам му рекао да сам унук Богољуба Арсеновића, пријатно се изненадио. Рекао ми је да је као дечак био код њега, и да је тада мој прадеда имао око стотину кошница и комплетну опрему за прављење саћа и свега што треба за пчеле – каже поносно Слободан.

Прича нам да је завршио школу за ауто-механичара, три пута је од 1974. године и надаље, полагао ватрогасни курс, пошао је на Вишу машинску, али је због болести супруге напустио школовање и то пар испита пре краја. Да је био упоран, сада би каже, био машинац погонског смера.

– Пчеларством сам почео да се бавим седамдесетих година, мала пауза је била само за време служења војног рока, после сам наставио и од тада се борим, некад је лошије некад боље. Имам 70 кошница, неке су у Лешници, неке Новом Селу, Чокешини, па ми то мало прави проблем када у јесен почну кише, а зими  снегови, тешко их је обићи, али је природа предивна – каже он.

Када је његов пчелињак недавно обишао инспектор из Београда, похвалио га је, рекао је да је приметио да су многи пчелари испод кошница хемијским средствима уништавали траву а код њега је било све лепо покошено.

– У јесењим данима се заправо избегава кошење траве да пчела задње трунке нектара ипак унесе за зимски период и зато сад оставим мало траве. Иначе, мора редовно да се коси. Када се оцењује квалитет меда, мери се колико има влажности, колико шећера, да ли има полена, нечег вештачког. Кад се отвори тегла и кад се осети мирис воска, то је то, треће не треба. Одлика правог природног меда је кристализација, када се кристалише, креће кроз средину и шири се, исте је боје као мед, није бела и тврда као карамела. Сунцокрет се малтене кристалише одмах у кошници, липа издржи до месец дана, неки ливадски мед, шумски, брзо крене да се кристалише. Багрем је дечји мед на њега нико није алергичан и најблажи је за варење – каже он.

Саветује да је добро увече пре спавања узети кашичицу меда у коју треба додати само мало воде и “гарантовано ћете спавати као дете”. Многи га стављају у чај, али он тада изгуби велики део својих својстава то се дешава чим је температура воде виша од 40 степени. Прополис је најјачи природни антибиотик за грло и унутрашње органе.

Каже да се од меда и може и не може живети, како када.

– Климатске промене утичу много, долази до поремећаја, пчеле изгубе оријентацију па покушају да уђу у туђе кошнице, пошто им се то не дозвољава, оне се врате на своје место. Прскање комараца од ове године није опасно, пре тога је било катастрофа јер су користили средства за сузбијање штеточина на житарицама и тада је био општи помор пчела – каже Слободан.

А како се слажу пчеларство и ватрогасно друштво? У Слободановом случају одлично. Све се може кад се жели и хоће. Посао командира јединице Добровољног ватрогасног друштва у Лешници које је основано 1979, али је каже он, постојало и од 1959. године, обавља савесно и увек је на опрезу. Све се ради волонтерски и када се гасе пожари и када се помаже људима у отклањању штете, од поплава или олуја.

– Једном сам са свадбе ишао да гасим пожар јер опасно је кад ухвати, горело је више од 30 хектара. Били смо седам дана на Церу 2007, гасили пожар, у “Вискози” смо били када је горела, у Очагама код Рибара где је највећа производња боровнице, кад ту крене, пожар је катастрофа. Кад је у Прњавору изгорео камион “Чарапаре”, целу ноћ смо гасили. Ове године смо због поплаве излазили три пута да вадимо воду из спортске хале у Лешници, једном смо били од девет ујутро до пола два у ноћ, вадили смо и стоку из воде. Када је била олуја, на неколико места смо мењали кров на кућама, нису људи могли да нађу мајсторе – наводи неке од интервенција Слободан.

Као добровољно ватрогасно друштво немају ограничену територију, под њиховом заштитом је око 30 и нешто хиљада становника. Обухваћени су Рибари, Прњавор, део Петковице, Чокешина, Ново Село, Јадранска Лешница, Јошева, Милина, Јелав, Горњи и Доњи Добрић, Лешница.

– Има нас око 40 и скоро сви смо из Лешнице, током године имамо педесетак интервенција. Већ двадесет година водимо борбу да се у Лешници отвори професионална јединица, да доведу 5-6 својих ватрогасаца, да узму наших младих 5-6 а ми стари да им помажемо. Међутим, то некоме не одговара. Ми не тражимо ништа, имамо комплетну опрему, једини у округу имамо спиралну спусницу, дајте нам само гориво. Овако, ми гориво плаћамо из свог џепа. После интервенције уместо да одемо да се опустимо, скупљамо између себе колико ко може да издвоји да бисмо насули гориво за следећу интервенцију. Даје се разним удружењима, а нама ништа – каже разочарано.

И поред свега тога опстају у овом хуманом позиву, воља, инат, шта ли је, вероватно и једно и друго.

– Све мора да се ради с љубављу. Ни брак без љубави не може да функционише како треба. Скоро ми је долазио један младић из Београда, хоће овде да живи и да се бави медом, да се врати на дедовину. Све сам му објаснио и рекао да ћу помоћи – каже овај пламенити Лешничанин. Иако је увек у првим редовима приликом гашења пожара, никада није повређен а своје дугогодишње искуство у овом опасном послу несебично преноси млађима.

В. М.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Хипократ

ЗА ДАН ЦРВЕНОГ КРСТА – Признања највернијима

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу