НАШИ СМО – Учитељица живота
Нажалост, таква нам је историја да смо у оба светска рата платили високу цену, а октобар је био посебно крвав у другом када су преци оних, који нам данас паметују о некаквим европским вредностима, убијали децу, жене и старе. О томе сведоче Драгинац, Цикоте, Кривајица и друга јадарска села, Краљево, Крагујевац, где је остао крвави траг иза немачких војних јединица. Овде је донета наредба да буде стрељано сто људи за једног немачког погинулог и 50 за рањеног војника.
А како се ми одужујемо тим жртвама и онима који су ову земљу некада бранили? На речима силно, у пракси траљаво, рутински, углавном по систему ”дај да се то обави”. Нажалост, тако је иако ми, као и у милион других ствари не волимо да се погледамо у огледало, већ нам је драже мислити о себи кроз ”ружичасте” наочаре.
Драгинац. Деценијама је био скрајнут, а и данас се о њему ван лозничког краја не зна много или се зна врло мало. Дуго је простор око спомен-костурнице био затрављен, једном је потписник ових редова затекао на том месту овце како пасу, док, напокон, није сређен. Последњи 14. октобар био је пролећни дан, један од најлепших последњих година, а на комеморативном скупу одавно није било тако мало људи. У име државе вршилац дужности помоћника министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а испред Града члан Градског већа. Да ли је обележено? Јесте. Молим лепо.
Пет дана касније Цикоте, село у коме су Немци убили сто тридесет петоро деце млађе од десет година, сто деведесеторо млађе од 12 година, некрштену бебу од четири дана. Испред државе нико, испред Града члан Градског већа и све укупно, са медијима и организаторима, не више од 30 људи. Посебна прича је што су мештани споменик добили лани, ”само” 81 годину од трагичног догађаја. Било, ваљда, пречих ствари. Нису једини, један Момчило Гаврић је у ”граду великана” на споменик у завичају чекао ”тек” један век од ослобођења у Великом рату. Игњат Васић га још није дочекао, Мића Поповић је тек недавно добио бисту, али не на јавној површини. Како никоме није пало на памет да у Драгинац и Цикоте доведе ђаке, у Драгинцу их јесте било нешто мало, али не само из драгиначке осмољетке, него из свих лозничких школа, а има их укупно 14. По један разред, па да ем знају шта се ту десило, ем то памте, виде шта човек може човеку урадити у рату и одрастају тежећи увек миру. Знамо да смо способни да организујемо превоз већих група па ни то није проблем. Проблем јесте има ли неко да се тиме бави, да размишља у том правцу. Да исто тако организује екскурзије до Јасеновца, Козаре и других места, као што се то некада радило, али ваљда је то сад непопуларно. Манимо се прошлости. Можда је непријатно подсећати Немце и неке друге наше ”европске” пријатеље шта су нам радили не само 1914. или 1941, већ и 1999. Можда им буде незгодно што су нас убијали, па да им не кваримо дан.
Какви смо то ми да је тек актуелна власт имала петљу да НАТО агресију назове правим именом и обележава годишњице тог гнусног чина ”западне цивилизације”, али да ни данас немамо прецизне податке колико смо тада изгубили људи? Без обзира на припадност некој странци, партији или неполитичности, заједничко треба да нам буде да памтимо жртве пале да бисмо имали слободу, какву-такву, а не да нам дневнополитичке приче буду најбитније.
Историја, учитељица живота сурово кажњава понављаче, а ми смо изгледа редовни. Још увек се делимо на партизане и четнике, још увек не знамо да разлучимо битно од небитног ни да се исправно понашамо према нашој прошлости, и славној и неславној. Докле год смо такви, добро нам бити неће. Деца су нам залуђена глупостима, сопствену историју не познају и мисле да су неки тамо много напреднији, паметнији и, ако хоћете, цивилизованији од нас.
Прошлост је да се памти, извуку поуке и не дозволи понављање трагичних епоха, да се цени ко смо били и ко смо данас, ако смо уопште достојни оних који су пали да бисмо ми данас ходали. Или су нам неке друге ствари битније, а жртвама је довољан венац и неки јалов говор о слободи, миру, незабораву и сличним флоскулама. Шта преносимо младима које тешко да занима шта је било јуче, а не пре 80 година?
Слутим, ако овако наставимо, опет ћемо надрљати код учитељице живота.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
