НАСИЉЕ НИЈЕ РЕШЕЊЕ – Жртве у бункеру

Скупштина града Лознице је летос усвојила Локални акциони план за спречавање насиља у породици за период од ове до 2026. године, а томе су претходила истраживања и рад у фокус групама. Њих су, одвојено, чиниле старе особе, мајке тинејџера, особе са инвалидитетом очуваног менталног здравља, млади и медицински радници, а сви су током рада износили своја искуства и ставове на тему насиља.

У периоду од 2019. до 2022. године, који је обухваћен истраживањем, највише пријављених случајева насиља у Лозници било је 2020, а то је година када је дошло до избијања епидемије коронавируса и у Србији и предузимања првих мера за њено сузбијање. Почетком епидемије на снази је било ванредно стање, честа забрана кретања, под утисцима трагичног развоја догађаја у многим земљама постојали су страх, неизвесност и велика напетост, што је све заједно, највероватније, допринело и порасту нетрпељивости и снижавању прага толеранције. Најчешће жртве насиља и иначе јесу жене, а најчешћи починиоци су муж, или партнер, па синови и кћерке, затим очуси, а најређе мајке.

Те 2020, било је укупно 560 случајева насиља у којима су одрасле жене биле жртве у 276, мушкарци у седам, деца у 211, од тога 143 девојчице и 68 дечака, и 66 особа старијих од 65 године, од тога 60 жена. У питању су само пријављени случајеви насиља, а тешко је и претпоставити колико их је остало непријављено.

– Последњих година се о насиљу много више говори па делује да имамо пораст, али су, заправо, људи боље информисани и чешће се насиље пријављује. Ми имамо добар закон и мере које се примењују у случају насиља у породици – насилнику се издаје налог за исељење из породичног стана или куће, без обзира на право својине или закупа, забрањује му се приближавање члану породице на одређену удаљеност, као и приступ месту становања или месту где ради жртва насиља, а забрањује му се и узнемиравање жртве. Лозница, на срећу, није имала трагичне случајеве, каквих је било доста у Србији, а користимо и ”Сигурну кућу” у једном граду у коју се по потреби смештају жртве, уколико се процени да је жртва животно угрожена. Немогуће је имати сигурну кућу у граду, а да се не сазна где је тако да је добро да се жртва измести даље, на тајну локацију, где је безбедна и може да добије сву потребну помоћ – каже Тања Глишић Матић, начелница Одељења за друштвене делатности у градској управи.

Жене које живе у градској средини лакше се одлучују да пријаве насиље, док се на селу то још увек гледа као ”породична тајна” и постоји страх од стигматизације. Додатни проблем је то што жене на селу најчешће немају своју имовину и економски су зависне, а то је приметно и код незапослених жена. Уколико не постоји подршка примарне породице, жртва нема где ни да се склони од насилника. Приметно је и то да имовинско стање породице, ниво образовања или то што жена има или нема децу не утиче на могућност да постане жртва.

Дешава се и да интензитет насиља није окидач за пријављивање, већ промена породичних околности.  Жене пријаве насиље тек када нестане разлог због којег су ћутале, а то може бити смрт члана породице због којег нису смеле да открију шта трпе, или осамостаљивање деце, њихово формирање породице и слични догађаји.

– Фокус група у којој су били медицински радници скренула нам је пажњу на то да мушкарци готово никада не пријављују насиље па чак ни када је то очигледно, а жене, углавном, само ако мисле да су животно угрожене. Уколико повређена особа не пријави да се нешто догодило, већ каже да је пала са чардака или са степеница, или мушкарац да га је изгребала мачка, медицински радници то морају да унесу у документ и не могу ништа да ураде док саме жртве не одлуче да прекину ланац насиља – каже Глишић Матићева.

Истраживање је показало и да мушкарци сматрају да је насиље подједнако заступљено по полу, али статистика показује да жене много чешће ”падају са чардака” него мушкарци. Иначе, у свим фокус групама су алкохол означили као узрок насиља, а алкохолизам је, заправо, само окидач.

У Лозници су Центар за социјални рад, Полицијска станица и суд повезани и заједнички раде на случајевима породичног насиља. Два пута месечно одржавају се састанци на којима се сваки случај заједнички разматра и предузимају се одговарајуће мере. Оно што је добро јесте то што је истраживање показало да највеће поверење постоји према Центру за социјални рад и полицији, као и то што је пракса показала да кажњени насиље не понављају.

– Локалним акционим планом одређен је и низ циљева, међу којима су и подизање нивоа знања и вештина професионалца који се баве тим проблемом, као и смањење учесталости насиља у породици кроз оснивање и рад саветовалишта које би било измештено из Дома здравља и других институција, како би било што дискретније, а где би могла да се добије и правна и психолошка подршка. Жртве насиља често кажу да су биле као у бункеру и да нису виделе ништа шире од тога што им се дешавало тако да им је потребан неко да сагледа ситуацију и да их осоколи – каже начелница Одељења за друштвене делатности.

Н. Т.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАСИЉЕ НИЈЕ РЕШЕЊЕ – Жртве ћуте

НАШИ СМО – Богаташи

СОС телефони:

Полиција

Хитни позиви: 192

Пријава насиља у породици: 0800-100-006

Центар за социјални рад у Лозници, Доситеја Обрадовића бб, 015/7889-412, loznica.csr@minrz.gov.rs

Национални СОС број за жене са искуством насиља: 0800-222-003

Национална дечја линија – саветодавна подршка деци 116111 (24/7)

СОС телефон Аутономног женског центра 0800 100 007 радним данима од 10 до 20 сати

Национална СОС линија за жене жртве насиља 0800-222-003, ради под Центром за заштиту одојчади, деце и омладине, Београд

СОС број за пријаву насиља у школама 0800-200-201, бесплатан позив, радним данима од 8:30 до 16:30х; изван тог времена позиве региструје аутоматска телефонска секретарица; на позиве одговара стручно лице Министарства просвете.

Национална дечја линија НАДЕЛ – СОС број за помоћ деци 0800-12-34-56, бесплатан позив; свакодневно 24 сата.

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу