НАШИ СМО – Богаташи
Како се осећате када вам на улици приђе дете, жена са бебом, старица или старац и траже да им дате који динар? Бог те поживео, како си лепа, што ти је лепа хаљина, свашта ће рећи само да им нешто уделите. Најгоре је када видите како на бетону седи мајка са бебом у наручју и проси. Свесни сте да јој је то ’’посао’‘ (или можда нисте) али не знате шта је најбоље урадити – проћи поред ње, застати и рећи да ћете позвати надлежну институцију или полицију због злостављања детета, или ћете урадити најгоре од тога – даћете новац.
Нажалост, иде се толико далеко да се деца намерно сакате да би били уверљивији те да би се људи сажалили и уделили по коју пару. Не преза се ни од чега само да би појединци живели као ‘‘бубрег у лоју’‘. Посебно је непријатно када вас на улазу у неки од маркета опколе деца која просе – дај који динар, имаш нешто, било шта, а ви идете кући с посла уморни, гладни и све вас нервира. Некада их питате за кога радите, где су вам родитељи, где вам је послодавац, ако пажљиво погледате около, видећете неко сумњиво лице које децу надгледа.
Погледајте децу мало боље приметићете да су уплашена. Не треба им дати новац. Боље је купити им нешто да поједу, то ће задржати за себе, онима који су их послали требају паре а не храна, они не брину да ли ће дете нешто појести.
У штампи се с времена на време појаве приче о богатим просјацима, као, рецимо, о човеку који проси код једне од наплатних рампи на ауто-путу за којег се испоставило да има неколико кућа и синове на факултетима. А он прљав, зарастао у браду, никакав а има више новца од вас. Али, откуд ви то знате?
Е, треба да знате. Ко је поштен и хоће да ради, неће изаћи на улицу и просити. Радије ће умрети од глади и немаштине него што ће то учинити. Једино недавањем се ова пошаст може искоренити. Не обазирите се на њих, није ово средњи век када су просјаци заиста били просјаци, бескућници, а неки од њих и поремећени па је било севап уделити им по који грош. То су практиковали и српски владари, као бог ће то наградити. Више просјачење није морање, већ бизнис, доказано један од најуноснијих.
Снимљени су бројни филмови о куповини деце, о отмицама. Опште је познато да читаве ромске породице одлазе у иностранство посебно у Италију, Француску и тамо обављају овај ‘‘посао’‘. Деца прекидају школовање и сви одлазе преко ‘‘гране’‘ па се врате и тако укруг. Па и кад се врате, неки од њих и даље живе у оронулим кућама, као да тамо ништа и не зараде а деца трпе, не школују се, не знају за боље, и бивају запостављена од другара.
Недавно хапшење у Лозници петоро људи за које се испоставило да су део организоване међународне криминалне групе (која се башкарила у велелепној кући са белим стубовима у Клупцима), добар је пример како се развија мрежа овог уносног бизниса. Последње три године они су присиљавали шесторо деце узраста од шест до једанаест година на просјачење у Србији, Немачкој и Француској као и тридесетседмогодишњу Украјинку, а осамнаестогодишњу девојку држали као роба. Кажу, зарадили неколико десетина хиљада евра и користили их за сопствене потребе и луксузан живот.
Просто да човек не поверује, комшије ништа нису знале, виделе су само да људи лепо живе, да се деца играју, да често нису ту јер раде у иностранству, и изненађени су када су сазнали чиме се комшије баве. Нису ни сумњали да имају и роба у кући. Да ли смо толико слепи или нас је баш брига шта се дешава у комшијском дворишту? Да ли баш ништа никада нису приметили?
Шта се дешава са Лозницом, питају се ових дана Лозничани. Како која вест о криминалу – помиње се Лозница. Копање тунела до Вишег суда у Подгорици – четворо Лозничана учесника, честа хапшења оних код којих је пронађена дрога, вођа балканског картела из Лознице, Веља Невоља имао штек-кућу у Тршићу, трговина људима, а сада и терање деце на просјачење. А и није то први пут, и раније је било таквих случајева. Или када се говори о неким газдама у Лозници, често се уз нечија имена додаје – е, није то његово, то је овог или оног лика са оне стране закона, овај је само маска. И то је јавна тајна. Али шта радити када видите да се данас не исплати пријављивати криминал, бити узбуњивач, да се инспекторима који су открили криминал радећи на појединим случајевима као што је Јовањица, глава налази у џаку, па што би онда то радили? Или би требало, баш зато.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НАШИ СМО – Питања без одговора
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
