У БИБЛИОТЕЦИ ВУКОВОГ ЗАВИЧАЈА – Сећање на Миситу и устанак
Устанак у Јадру је плод дешавања у априлу, догађаја у Доњем Добрићу 21. априла, а потом дешавања у мају када су избеглице, њих око две хиљаде, већ стигле у Лозницу бежећи од усташког злочина. Мисита је био најмлађи предратни мајор краљевске војске, а са 37 година постао је потпуковник
У сусрет обележавању годишњице првог ослобођења Лознице у Другом светском рату од немачког окупатора, 31. августа 1941. године, Библиотека Вуковог завичаја и Удружење “Краљевина Србија” организовали су синоћ предавање под називом “Потпуковник Веселин Мисита и устанак у Јадру 1941”. Предавачи су били професори историје Зоран Тошић и Ђорђе Вукмировић, који су говорили о овом догађају у ширем контексту, указујући на период од априлских дешавања, у Доњем Добрићу, све до октобра у драгиначком крају.
– Ово није само предавање, већ више разговор с посетиоцима на ту тему. Када причамо о устанку у Јадру, треба кренути од априлских догађаја у тадашњој Југославији, од почетка рата до стрељања људи у Драгинцу и околним селима средином октобра 1941. Догађај од 31. августа има јасну позадину, а то је скуп у Троноши дан раније, када су се устаници окупили и припремили напад на Лозницу. Устанак у Јадру је плод дешавања у априлу, догађаја у Доњем Добрићу 21. априла, а потом дешавања у мају када су избеглице, њих око две хиљаде, већ стигле у Лозницу бежећи од усташког злочина. Лозница је специфична по две наредбе којима се током априла прети одмаздом. То нигде у Србији није било у том тренутку, а 23. априла су већ издата два документа где се захтева да у случају једног испаљеног метка на немачког војника 50 грађана талаца треба стрељати, а град спалити. Мисита долази у Лозницу која је, фактички, већ мобилисана јер током маја и јуна су већ постојали наоружани цивили који су чували стражу поред Дрине – рекао је Тошић.
Вукмировић, који је при крају докторске дисертације, подсетио је да је распадом и капитулацијом југословенске војске потпуковник Веселин Мисита у другој половини јуна 1941. године дошао у штаб пуковника Драгољуба Михаиловића, на Равну гору, где је боравио петнаестак дана.
– Мисита је био Херцеговац, рођен у селу Буна код Мостара. Био је најмлађи предратни мајор краљевске војске, а са 37 година постао је потпуковник. У априлском рату гушио је усташке побуне у Босни, а Михаиловић га је именовао за координатора свих четничких групација и одреда за Подриње, Мачву, Рађевину и Азбуковицу. Са широким овлашћењима за организацију покрета отпора, упутио га је на терен – рекао је Вукмировић додајући да је средином јула Мисита већ био у Троноши, где је и раније боравио приликом једног командног извиђања и да се већ спријатељио са старешином манастира Георгијем Бојићем Џиџом.
У Троноши је Мисита срео и попа Владу Зечевића, почели су да долазе активни и резервни официри и подофицири, који се нису предали окупатору и положили оружје. Уследио је обилазак села јадранског и рађевачког среза, разговори са виђенијим људима, окупљање људства и позиви војним обвезницима да “буду спремни кад дође време за устанак”.
– Само присуство Мисите, елитног и високог официра, као и његова харизма, уливали су поверење и наду људима који се нису мирили са окупацијом. Одлуку о нападу на Лозницу Мисита и Џиџа су донели 30. августа, у суботу, а према сећању Божидара Панића, у вечерњим сатима, 29. августа, Џиџа је послао курире у околна села одређеним људима, који су одмах позвали војне обвезнике бивше југословенске војске и устанике да дођу у Манастир Троношу. Напад на Немце у Лозници изведен је у недељу, 31. августа 1941. године. У Лозници су тада биле мале немачке снаге, а упоришта су им била кафана Лазара Хајдуковића (у чијем дворишту се налазио немачки митраљез), Гимназија и Вуков дом. Према наређењу потпуковника Мисите, у Лозници су нападана сва три немачка упоришта. Он је покошен у близини кафане Хајдуковића, а настрадао је и Мујага Зечановић, глувонеми лознички месар. Пошто је потпуковник и даље давао знаке живота, пренет је у лозничку болницу, али је др Миленко Марин само могао да констатује смрт. После неколико сати борбе, Лозница је била слободна, а њену слободу платило је животима укупно девет устаника – испричао је Вукмировић.
Мисита је сахрањен на лозничком гробљу, уз највеће војне почасти, а емигрантска влада постхумно га је унапредила у чин пуковника и доделила му највеће одличје – Карађорђеву звезду. Лозница је била први ослобођен град у Европи који су држали Немаци, а немачки гарнизон први пут натеран на предају.
С.П.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
ПОСЛЕ ДОЛАСКА МЕШТАНА У ГРАДСКУ УПРАВУ – Договор око пута
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
