СЕЋАЊЕ БРИГАДИРА – Сусрет после пола века

Колико је живот непредвидив и леп, уверили су се недавно Лозничанка Љиљана Митровић Јевтић, медицинска радница у пензији, и Петар Пеца Поповић, чувени рок новинар и публициста, пријатељи “за сва времена”, који су се први пут срели после 50 година на представљању његове књиге у Лозници. Градећи бившу Југославију, стекли су искуство и пријатељство какво се стицало само на омладинским радним акцијама. Дирљив сусрет био је прилика да се присете 1972. године, акцијашких жуљева, али и лепих тренутака које су провели као бригадири градећи пут у крушевачком крају.

Емоције и срећу због овог сусрета Пеца је изнео у тексту “Када смо градили и земљу и себе…”, постављеном на његовој фејсбук страници у којем је написао: “Нема маторог акцијаша који са сетом, осмехом и поносом не говори о данима када су својим рукама градили по Југославији… При томе нема прича о мало спавања, мучењу, тешком раду, жуљевима, већ се инсистира на другарству, љубавима, песмама, забави, успесима и успоменама. После пуних пола века срео сам моју другарицу Љиљану. Кад смо били млади, упознали смо се на савезној радној акцији “Морава 72″ у Ломници поред Крушевца. Сада смо се смејали у Лозници и вратили у време када смо могли баш све”.

Ни Љиљана није скривала радост због овог сусрета али и наше жеље да о том времену, ког су се заједно присетили, напишемо реч више. Потврдила нам је да се бригада звала “Најбољи другови”, да је проглашена за најбољу те године, а да је њено формирање иницирао легендарни шахиста и пионир рокенрола Никола Караклајић уз подршку Радио Београда и емисије “Вече уз радио”, коју је уређивао и водио.

– У ту бригаду су примани млади које је неко пријављивао у емисију као најбољег друга и зато се тако и звала. Правили су насип на Великој Морави на ауто-путу Београд – Ниш, копали канализацију на крушевачкој Багдали и градили пут број 5 – Крушевац – Краљево. Поред жуљева, кући смо се враћали са ударничким значкама и дивним успоменама – испричала нам је.

Пут до “Најбољих пријатеља” водио ју је од Чачка где је похађала средњу медицинску школу. Одатле је слала дописнице за “Вече уз радио” и као награду за најбоље писмо добила две грамофонске плоче синглице са посветом Николе Караклајића. Не може тачно да се сети како је дошло до предлога да иде на радну акцију, али не скрива да је била одушевљена када је уследио позив. Већ је имала искуства са акције у Пожаревцу по завршетку осмог разреда основне, и Сокобање после треће године средње, где су, такође, копали и градили обилазницу.

– У први мах сам мислила да ће “Најбољи другови” ићи на градњу пруге Београд – Бар, што ми се допало, али, ипак смо отишли у Крушевац. Пеца ме подсетио да је и водоноша наше бригаде био Лозничанин Зоран Марковић, тада дечак од 12 година, али се њега не сећам. Поред мене, биле су још само две девојке, остало све младићи из целе Југославије. Један дечко Словенац је добио такве жуљеве да су му дланови били потпуно загнојени и морао је да се врати кући. Иако сам била санитетски референт, волела сам да радим на терену па сам чак проглашена и за најбољег акцијаша, иако сам била девојка. Тамо нам је омогућено и да се обучавамо за вожњу, уз предавања, возили смо по ливадама. На отвореном путу сам само једном возила кроз Крушевац и тада сам питала инструктора зашто се пешаци не склоне – подсетила се кроз осмех неких детаља наша саговорница.

Нажалост, како је рекла, после свега, конци су се покидали, погубила је контакте са бригадирима, али је била позвана на прославу десет година емисије “Вече уз радио”, што није пропустила. Са Пецом се до сада никада није срела нити чула, али је пратила његов рад и радо чита његове колумне. После августа 1972. више није ишла међу акцијаше јер се у новембру запослила у лозничком Медицинском центру. Пеца Поповић, један од “најбољих другова”, вратио јој је сећање на младост и време у којем су ковали планове за будућност.

Успомене

Током боравка у Енглеској, Љиљана је извесном Николи, старијем човеку који никада није био у Југославији, морала да објашњавала да млади нису приморавани да иду на радне акције, већ да су се они томе радо одазивали, пре свега због дружења. Посебна прича је јакна бригадирка, са потписом Ђорђа Марјановића, због чијег је концерта изостала са наставе. Иначе, на првој радној акцији добила је сребрну значку и похвалницу, зато што су златну добијали само старији акцијаши.

Каријера

Сестра Љиља, како је ословљавају Лозничани, провела је радни век у Општој служби, мада је много радила на терену. Од 1972. до 1980. била је на Брезјаку, после мало у Лозници, а потом 20 година у Коренити. Онда су је “повукли” у Горњи Добрић, али, после две године, враћена је на шалтер Опште медицине и ту остаје последњих пет година радног стажа. Имала је укупно 37 када је отишла у пензију.

С. Пајић

Фото: Лична архива и М. Савић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НА ГРАДСКОМ БАЗЕНУ – Спас од врелине

ЗАВРШЕН ’’ЛИЛА-ЛО’’ ФЕСТИВАЛ – Нада за крај

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу