НАШИ СМО – Обичан човек
Шта да ради ”обичан” човек у вихору лудила које не да не јењава, већ почиње да личи на торнадо. Човек који само жели да живи мирно и нормално, ради и заради да плати обавезе држави, има довољно да прехрани породицу, купи понешто и оде на море. Онај који жели мирно да спава, да не леже и не буди се са осећајем зебње, стрепње, оног немира у стомаку јер не зна какву невољу доноси ново јутро.
Није добро. Никако. Давно је речено ”Само слога Србина спасава”, али ми упорно нећемо да применимо тај рецепт већ смо у фазону ”Не дај Боже да се Срби сложе”. Нажалост, тако је, а после свега што нам се догодило овога маја, требало би да буде другачије. Сви позивају на јединство, а јединства нигде. Гледа тај, ”обичан” човек, Народну скупштину где седи 250 посланика, његових представника различитих политичких опција. Гледа и крсти се и левом и десном. Џаба укидање ”Задруге” кад имамо парламент у коме се посланици, част изузецима, а барабар са њима и премијерка уз благонаклоност председавајућег, онако понашају. Бато, тако се они међусобно ”часте” увредама да се постиди и кочијаш – каже се ”псује као кочијаш”, признајем не знам ни који, ни како, али увреде пљуште као ови мајски пљускови.
Нико никога не штеди, стилови су разни, чак и премијерка ”измлати” микрофон и ”почасти” опозицију, ко је гледао зна како, а учинак исти и код нормалних гледалаца изазива згражавање, муку и запрепашћење да се тако понашају они који треба да одлучују о најважнијим стварима у држави. Незрело, клиначки, раздражљиво, осветољубиво, водећи рачуна пре свега о себи и својим странкама у тренутку када је свако иоле нормалан шокиран трагедијама које су нас снашле. Док кућа гори, они се међусобно оптужују и надгорњавају ко треба да донесе воду за гашење пожара.
Шта мислити када сви позивају на мир, слогу и јединство, а онда једни држе митинге, ”никад веће”, други шетају по Београду и боре се против насиља, а кад у изјавама и говорима помињу другу страну, говоре ”ОНИ”. Једни су ”сендвичари’, ”ботови”, ”бескичмењаци”, а други ”лешинари”, ”хијене”, ”издајници”, на једној страни су ”величанствени скупови”, на другој ”заблуделе групице грађана”, нема краја тој међусобној ”љубави” и ”уважавању”, а сви су, свакако, за слогу, добробит народа и Србије. Вероватно би та Србија, да може, рекла – Немојте ме више тако бранити ни једини ни други. Гледа обичан човек све то и само добија мигрену. Он неће ни власт, ни опозицију, хоће нормалну државу, нормалне посланике и политичаре, хоће миран живот, хоће оне који умеју да разговарају, да се договарају, који заиста желе добро и земљи и том ”обичном” човеку. Хоће оне који схватају да они треба да служе народу, а не народ њима, да нису богомдани, да они одговарају народу, а не народ њима. Да постоје нормална атмосфера у којој онај ко изгуби честита после избора победнику па се потруди да наредни пут понуди бољи програм, а не да му се све своди на систем ”о њима све најгоре”. О слози и јединству говоре сви и сви се из петних жила труде да га буде што мање.
Док се нама дешава то што се збива наши непријатељи, таквих нам никад, нажалост, није мањкало, користе гужву и раде то што раде на Косову и Метохији. Обичан човек гледа тај јад, гледа силу коју не занима никакво међународно право, већ само голи интерес, и стиска нас све јаче. Уместо да се после ”Рибникара” и Младеновца опаметимо, терамо по старом. Све је ”њихово” и наше”, медији посебно. Објективних на националном нивоу, готово да нема. Исти су сви, само у другим дресовима. Ко је уз власт, велича је до небеса, ко је против, куди је до бесвести. Чини се да када би једни нашли лек против рака, други би пронашли и ту неку фалинку. Каква ли мука још треба да нас снађе па да се пробудимо, престанемо да будемо ”њихови” и ”наши”, већ заиста уједињени да том ”обичном” човеку сване. Да му не искачу са ТВ аналитичари који могу да блебећу 24/7, како се то данас каже, да немамо појам ко је председник, ко премијер, да се владе мењају, а ми то и не осетимо, већ живимо нормално. Да политичари и посланици говоре пристојно, учтиво, уважавајући једни друге и поштујући право на другачије мишљење. Да медији извештавају ”Ни по бабу ни по стричевима” , да се напокон унормалимо. Налазимо се на раскршћу, време је да изаберемо где ћемо, куда ћемо, тамо где ће ”обичан” човек мирно спавати или тамо где лежемо и устајемо са зебњом за ново сутра. На нама је, свима.
Што рече један човек ”Нисам ни за власт, ни за опозицију, за Србију сам”. Довољно.
Т.М.С.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
