НАШИ СМО – Од А до ШЧ

Пре око пола века, која година више или мање имали смо телевизијски програм на два канала и тачно се знало ког дана се и у које време емитује неки филм, серија или емисија, знало се шта од свега тога појединачно може да се очекује и скоро да није било “истрчавања” из програмског колосека. Слично је било и са радијским емисијама које су биле популарне толико да су се планови за друге дневне активности усклађивале са праћењем тих програма (“Вече уз радио”, “Туп-туп”, “Нико као ја”, “Караван”).

Сигурно је многима у сећању остао термин у седам и петнаест када смо као клинци чекали цртани филм и жалили што не траје дуже, али и имали разумевања према одраслима који једва чекају “Дневник” у пола осам. Недељом су гледаоци, рекао бих без обзира на узраст, пре подне помно пратили “Дозволите да се обратимо”, знало се да следи неки домаћи филм, а онда Миња и “Музички тобоган” или “Недељни забавник” с непоновљивим Вајтом, све до “Недељног поподнева”, који је био прозор у свет и комшијске републике.

Водитељи су били популарни колико и глумци и певачи, много више од политичара, одавали су утисак господе која је писмена и има “спикерски глас”, способна да равноправно води разговор и са извођачима поп музике и са докторима медицине. Деца су се радовала “Зимском биоскопу” током распуста и користила тај термин да се осуше и направе паузу између два санкања низ улицу. Душка Дугоушка, Тома и Џерија, Паву и Пчелицу Мају, Попаја, Квргу и Оливу, Патка Дачу или Перу Детлића већина је доживљавала као кућне пријатеље и дружила се са тим нацртаним ликовима као с најдражим гостима. Игру око куће и по комшијским двориштима, користили смо за имитацију неких од запамћених сцена из “Отписаних”, “Сандокана”, “Јеленка”, “Смоговаца” уз обавезну расподелу улога и поделу на позитивце и негативце. Неки су се и тада отимали да буду Тихи или Прле, а другима се више допадало да “глуме” Кригера.

Огреботине на лактовима, огуљена колена, прашњаве патике или покидане пластичне сандале били су редовна појава, али се због тога нису правиле додатне драме. Код првог другара на чесму, опереш руке и мало крви, ако је потекла, а онда од брижне мајке, чија год да је била, добијеш марамицу и смотан палачинак нафилован шећером и орасима, топлим саљнаком посутим прах-шећером или, ако тога нема, барем кики-бомбону и гураш даље. Кад неко од родитеља узвикне да почиње “Вага за тачно мерење” са легендарним Мијом Алексићем, улица је остајала празна и о најновијој епизоди смо потом причали до детаља све док не стигне термин за следећу. Тада млађани Неша Ненадовић, сада на некој другој небеској сцени, био је јунак наше генерације. И, замислите, када сасвим случајно, добијете прилику да упознате свог хероја, који је због упале слепог црева завршио на хирургији лозничке болнице. Привилегован, захваљујући оцу који је радни век провео у операционој сали, отишао сам у посету популарном глумцу, који ми је на питања како “издржава” са комшиницом Зором (Добрила Матић) из серије објаснио да је она дивна жена, ни приближна оној какву је глумила. Ето, доживљај памтим и данас. Жао ми Неше.

А онда се деведесетих појавио “Трећи канал” као додатни “прозор у свет”, одшкринут за квалитетне музичке, ноћне и друге програме. Уследило је отварање приватних телевизија, неке су се погасиле, неке остале. Данас не можеш пребројати канале, о емисијама које су сада популарне нема смисла причати јер су и времена и људи потпуно другачији. Питам се, колико би клинаца данас радије гледало “Опстанак” него буљило у игрицу на мобилном или компјутеру? Филмови попут “Орлови рано лете” апсолутно су неинтересантни већини. Видео-касете с Дизнијевим цртаћима, које смо својој деци пуштали деведесетих, сада стоје у кутијама, а на јутјубу то деца данас не могу да виде због заштите ауторских права. Зато тамо имају гомилу других нацртаних, ружних и агресивних ликова који уз иритирајућу музику готово увек приказују некакве борбе, насиље и доказивање снаге. Порнографије има и у “обичним” ријалити серијалима, политичког надмудривања и ујутро и увече, срозавања новинарског позива такође, аналитике о рушењу и чувању власти до изнемоглости ТВ гостију и тако даље.

Ваљда онда и не треба данас полемисати о појавама попут “Евровизије”, која је некада била позорница за групу “АББА”, Џонија Логана и друге. Не треба пребирати по броју бодова које (ни)смо добили, ко је био бољи, ми или Хрвати, чија ће песма дуже трајати. То ће време показати, али у том долазећем времену, сигуран сам, уопште неће бити битна овогодишња победница, ње ће се сетити на следећем такмичењу због ревијалног наступа, а све друго, већ до овог лета биће заборављено, све, од А до ШЧ.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Бандере

НАШИ СМО – Понор

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )