НАШИ СМО – Понор

Седамнаест живота је угашено у земљи Србији у два узастопна дана. Оно што се крчкало последње три деценије, подгревало са свих страна, од врха до дна, по вертикали и хоризонтали нашег друштва, дошло је на наплату у размери, облику и начину који из колосека избацује сваког иоле нормалног човека. Дете убија децу, младић убија младе.

Данима се на разним телевизијама смењују стручњаци и ”стручњаци”, било је паметних зборења, али и лупетања, медији су безобзирно јурили ”кликове” и ”шерове”, част изузецима, поново смо се показали колико смо незрели, померени и, што је најгоре, неспособни на правовремену, примерену и праву реакцију. После битке сви су генерали, сви паметују, али ретко ко нуди решења. Признајмо – болесно смо друштво, болесно толико да нам треба установа затвореног типа, конзилијум најбољих стручњака и један, тотални, комплетни, темељни и моментални ресет, уколико желимо да се (из)лечимо. А заглибили смо више него опасно.

Шта лечити? Све. Сви треба да се мењамо, од појединца, до већег дела друштва. Прво назовимо ствари правим именима, престанимо да ћутимо, почнимо да користимо своју главу, немојмо да за нас мисле медији, политичари, било који, окренимо се породици. Разговарајте са децом. То је најчешће говорено ових дана. Па зашто не разговарамо, бар већина, ко нам брани? Нико. Полетели смо да упијамо свашта из ”напредног белог света”, са било које стране, и непогрешиво грешимо у томе. Као дете смо коме се мора поновити више пута да каже хвала, али ће псовку научити из цуга. Тако смо и ми покупили гомилу лоших ствари да бисмо били у ”тренду”, а наше праве вредности одбацили јер су ”старомодне”. Сви причају о некаквим правима деце, а имају ли обавеза, одговорности? Могу ли деца бити ОК када их са свих страна затрпава агресија, када националне телевизије имају насилничке садржаје, када осуђени криминалци и убице, не силазе са ТВ екрана, понашају се кривично, а остају некажњени и још добро плаћени. Стална промоција насиља и неморала. Укинути ријалитије? ОК, али све то има и на друштвеним мрежама. Укинути тик-ток, ОК, а хоћемо ли да укинемо и Скупштину Србије, арену вређања, простаклука, места где, част изузецима, седе људи који одлучују о судбини ове земље, а сем дипломе, како су је неки добили, посебна је тема, немају ни и од интелектуалца. Шта би са оним – струка изнад политике? Зашто се стручним, паметним људима не да да решавају проблеме, а таквих и те како има, него је важније ко је коме мама, тата, кум, из које је странке, или колико је платио за неко радно место. Сви знамо како то функционише, не од јуче, траје одавно, али је од деведесетих у петој брзини.

Школе? Одавно нису васпитне, питање је колико су и образовне. Деца су, углавном, споредна, важан је рејтинг школе, да не изађе на ”лош глас”, похвали колико је првачића уписано. Све лоше се гура под тепих, заташкава, ућуткава и жмури. Вршњачко насиље, дрога, вербално и невербално малтретирање. Жртва нека се пребаци у другу школу, а насилници наставе пир. То је лакше него се борити са њима јер су они ”нечији”. Ваљда су сва деца ”нечија”. Ауторитет наставника? Згажен и уназађен. Оштрији закони? Па имамо законе, о оружју је један од најстрожих. чему закони који се не спроводе? Чему закони које не поштује ни сама држава. Ако нећемо да буде нека банана земља, закони треба да важе за све. Не може да се износи пуно име ученика који је пуцао без обзира на то шта је урадио. Нико то не сме да ради. Нико не сме да буде тужилац и судија, осим оних којима је то посао. Код нас се одговорни понашају неодговорно па шта очекивати од осталих.

Време је да се сви позабавимо узроцима, не само последицама, ако хоћемо да нам буде боље, морамо бити бољи. Треба најпре почистити све зло које се гомила деценијама, наћи начин како се вратити себи, наредне бар две деценије радити без грешке како бисмо се бар унормалили. Да се тотално ресетујемо. И да коначно имамо систем јер њега нема. У супротном, Врачар и Младеновац, неће бити последње лудило. Још више ће бити деце која ће после ужаса у школи писати ”цар”, ”краљ” и слично. Није проблем у деци, ни у оружју (не пуца оно, већ људи), ни у интернету, проблем је у нама. Нашем ћутању, окретању главе и вечитом, ”гледај своја посла”. Добили смо крвави, оловни шамар. Да ли нам је ово довољно да се дамо у памет? Да паметни коначно проговоре и не дозволе другој страни, које је мање, али је гласнија, да нам кроји капу. Ако није, онда ништа. Наставимо да будемо ”тастатура јунаци” и надајмо се да ће лудило заобићи лично нас. Можда хоће, а можда…

Т.М.С.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Амбасадор(ка)

НАШИ СМО – Неравноправност

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )