ЦОКИН – ПРЕДРАГ КОСТАДИНОВИЋ – Човек са сто заната

Више од 30 година радног стажа и 54 године живота су бројеви којима се сваки човек може поносити, посебно ако се кроз живот сналази како зна и уме не бежећи притом од послова којима се ретко ко може бавити. Предраг Костадиновић, којег његови Лешничани и сви који га познају, (а многи га знају), зову кратко Цокин, по занимању је електромонтер мреже и постројења. Био је монтер на далеководима, на великим висинама, горе небо а доле провалија пошто се далеководни стубови постављају на неприступачним местима. 

– Седам и по година сам радио у београдском предузећу “Енергомонтажа”, да сам остао ту, већ бих био у пензији пошто сам имао бенефицирани радни стаж. То је једна од најплаћенијих професија на свету, то не може да ради свако, прво што је много опасно. Возио сам бицикл по сајли, од стуба до стуба на огромној висини, највиши стуб је био око 50 метара. Сваких шест месеци ишао сам на систематски преглед. Посао монтера сам напустио јер је туђом кривицом дошло до хаварије на стубу, могли смо да изгинемо, тада сам преломио и одлучио да напустим посао – прича нам Цокин који је тај надимак наследио од свог покојног оца Цветка. Он се, како каже, преноси с колена на колено “Сви смо Цокини, и мој брат и синовац и син, сви смо познати по том надимку.”

Како каже, игром живота, прво је постао вулканизер, радио је за друге док није отворио своју радњу, око 23 године је у вулканизерском послу. Тренутно се “бави” са пет-шест послова паралелно, први је вулканизерска радња и перионица аутомобила, па је онда “кренула” перионица тепиха, па дубинско чишћење и полирање аутомобила, дубинско чишћење кућног намештаја, а опробао се и као грађевински радник.

– И пошто сам у тој “причи” годинама, кренуо сам са садашњим послом, ретким не само за нашу средину, њега ради мали број људи у Србији зато што је опасан, у питању је прање кровова, али и фасада, ограда, бетона, бехатона. Висина куће не представља никакав проблем, то је смешно и помислити с обзиром на то да сам радио на далеководима. Радио сам на много објеката по Београду, Обреновцу, Новом Саду, Сремској Митровици, Пожаревцу, Голупцу, Каменици, Шапцу и многим другим. Врло мало се одмарам и много, много радим да бих све уговорено испоштовао – каже он.

Спајдермен

Због овог посла многи га зову Спајдермен, а неки Каубој. То има везе и са његовом причом са моторима. Некада је “јахао” мотор” био је задрти бајкер, путовао на мото-скупове, али је то све, како каже, било кратког даха. Једноставно је испунио себи жељу из младости јер је много волео моторе, а није могао да их приушти. Воли да слуша рокенрол, у младости је био и добар плесач, ишао је у неки вид школе плеса док је радио у Београду, а његова генерација га, каже, “зна као доброг играча.”

– У слободно време, одувек сам играо фудбал, звали су ме Пречага зато што сам голове најчешће давао под пречку и гађао пречку. Дизао сам и тегове док сам био момак, нисам дуго јер то оставља последице. Бавим се трчањем, брзим ходањем, све док не кренем у нову сезону посла који тренутно обављам, ја се припремам, ходам ноћу ради стицања кондиције. Не пушим, нисам алкохоличар, баш имам кондицију за своје године, што ми је најважније. Волим да радим, рад ме одржава. Већ десет година хоби ми је сликарство, волим да се одмарам сликајући, то ме релаксира, сликарство је нешто што одмара психу. Имао сам и успешну продају слика – напомиње он.

Уз све то, овај вредни Лешничанин има времена да буде и хуман. Поред тога што је добровољни давалац крви, он је увек ту да први притекне у помоћ настрадалима на пружном прелазу који се налази у близини његове куће. Можемо слободно да кажемо да Београд има Рената, а Лешница Цокиног, први спасава људе из воде, а овај наш повређене од удара воза. 

– Живим поред пруге где људи гину, рањавају се, ја их изнесем из аута, спасавам их. Многе моје комшије не смеју ни да приђу месту удеса, одмах сам ту ја и увек сам био код куће када се деси неки такав несрећан случај. Најгоре је било пре 15 година када је воз ударио у аутобус пун деце са мајкама, ишли су за Лозницу на систематски преглед ради уписа у школу. Био је масакр, шест жена са шесторо деце сам убацио у ауто, седамсто копчи је једна девојчица имала од седам година, спасли смо јој живот, превезена је на време у Београд. Сада је девојка, хвала богу. Сви ми се захваљују, цене то. Последњи пут када се то десило својим очима сам гледао када је воз ударио у ауто, како га баца у ваздух, окреће, баца на земљу, како испада човек из аута. Био је на месту мртав – прича нам Цокин.

Треба живети од свог рада

Како каже, воз се увек оглашава, има и сигнализација, али је на том месту велика кривина која није довољно прегледна. У таквим ситуацијама секунда је у питању.

– Гледао сам, многи људи пролазе тик испред воза, једноставно мисли им одлутају. Додуше, 50 одсто људи који су преживели удар воза кажу да га нису ни видели а он се, у ствари, види, имали су амнезију у глави. Када је воз ударио у аутобус пун деце, путници су шоферу викали воз, воз и сви су побегли у задњи део аутобуса а он је, као да су га пробудили из сна, направио највећу гешку, дао је гас и воз је ударио баш у тај део где су они били – тужно каже Цокин.

Шта би поручио младима? – питамо га.

– Младе генерације мисле да све што лети може да се поједе а да не раде ништа, да неко ради за њих, живе неки паразитски живот и само причају о томе како ништа не ваља, а сами ништа и не покушавају да ураде. Ја, откако знам за себе, радим. Моја визија у животу је да се осамосталим, да не зависим ни од кога. Нема везе што су моји родитељи једно време били у иностранству и што сам на неки начин, био ситуиран, као што и сада људи мисле да имам сина у Швајцарској и чуде се што радим. Он има свој живот и нек је жив и здрав, али ја волим да радим и да живим од свог рада, то је моја парола и свакоме бих то препоручио. Коцкање, алкохол су пропаст, ако добијаш бакшиш, а не радиш ништа, исквариш се. Колико год да сам имао, није ми било довољно, ја и моја жена смо све стекли својим радом. Оженио сам се у 22. години, војску сам одслужио и нисам чекао ни три месеца, а већ сам почео да радим – одговара нам Предраг Костадиновић звани Цокин.

В. Мићић

Фото: Лична Архива и ЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И…

У СУСРЕТ ЈУБИЛЕЈУ – Сто осамдесет година школе у Текеришу

ПРАЗНИК РАДА – Три осмице – многима недостижне

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу