НАШИ СМО – Пањ

Пролеће је одбројавало своје последње дане, зеленило је увелико освојило природу и осећао се мирис долазећег лета када ми је у двориште “допремљен” храстов пањ, стар скоро један век. Служио је као део неколико дрвљаника на којем је поцепано на десетине кубика различитих цепаница. Мој другар Дуле, видевши да сам се наоштрио да исцепам већ припремљену гомилу дрва за следећу грејну сезону, решио је да ми помогне. Као и више пута до тада, а различитим поклонима и ситницама ме знао често да изненади и обрадује, схвативши да не располажем ниједним правим пањем, довукао је у грађевинском колицима своју грдосију, жуту као дукат и чврсту као стена.

Тај пањ је имао своју историју, сачуван је после крчења неке шуме у Зајачи, када је остао да стоји сам поред трупца већ исеченог на краћу парчад. Остали су уз тај пањ и делови његовог корења, секиром одвојених од оних чврсто усидрених у земљи, па је деловао више као згодан комад за какву скулптуру него за даље сецкање. Неки виспрени Дулов предак се досетио да га остави у таквом облику и натовари на запрегу, а код куће употреби за цепање дрва или потпале за децембарске ватре када се минусу и снегу може супроставити само добро наложен гароња.

На свом пропутовању, пањ је тако стигао у Шуловачу, где се Дуле преселио са својом породицом, и ту наставио да проширује своју “употребну вредност”. Милиони удараца оштрих или иступљених секира удубили су његову равну површину а он је из године у годину бивао све тврђи и издржљивији.

Када ми га је Дуле дотерао, морали смо обојица да запнемо да бисмо га поставили тамо где треба, а ја сам добио упутство да га користим и “не штедим”, али да увек буде смештен на сувом, како га не би напала трулеж и стигла сигурна пропаст. Послушао сам савет, мада, признајем, често ми тај пањ и засмета када слажем цепанице испод настрешнице, некада остане и затрпан, али је ту и продужава свој век.

Дула нема већ више од две године, али захваљујући старом “храстовњаку”, не потпалим ниједну врату а да га се не сетим како у плавој мајици, сивом доњем делу тренерке с тегет качкетом на глави и “фила” папучама на ногама, у металним колицима довлачи пањ на поклон, као дар за будућност. Колико ће пањ трајати, зависи од тога колико ћу ја ватри још потпалити, али тај дрвени грмаљ ме увек асоцира на постојаност, на чврстину, на племенитост, топлину и време које тек треба да дође.

Док сам ових дана спремао дрва за пећ, пред очима су ми се листале слике катастрофе у Турској и Сирији, најтужнији описи људске немоћи пред силином природе. Све те зграде порушене као када дете љутито растури “лего” коцке, арматура и бетонске табле које су у свом пропадању заробиле или угасиле животе људи, само доказују да без чврстог корена нама постојаног стабла или било ког другог живог бића. То смо и видели, наспрам гомиле рушевина постојан дрворед са зеленим крошњама, као да је на другој планети а не на метар или два од епицентра разорног земљотреса.

Мислим се, да је свака та зграда имала свој здрав корен, можда би и издржала. Да је поштована грађевинска струка, можда би људи преживели. Нажалост, шибицарење је дисциплина која се раширила у свим порама, па и ту, у градњи простора где неко треба да сања снове, гаји децу, ужива с кућним љубимцем или слуша омиљену музику. На сцени више није само скривање куглице испод шибице, већ опасан рулет због којег се глава губи. Зарад којег квадрата више и које тоне мање уграђене арматуре, цемента и шљунка, добијамо куле као од карата саздане. Од таквих градњи никада неће бити сигурних домова, стабилних и чврстих попут храстова и добрих пањева.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…  

НАШИ СМО – Поета

НАШИ СМО – Стадо

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )