НАШИ СМО – Професор

Постоје многи који из неког разлога уз свој “лик и дело” носе надимак Професор, без обзира на то што се том звању нису ни приближили путањом академског грађанина, немају диплому, али имају нешто због чега их људи, пре свега млађи од њих, цене, воле и поштују. Може то бити грађевински радник, риболовац с лаком руком, самоуки музичар, било ко, али оно што је неизбежно за ношење надимка Професор, то је свакако харизматичност те особе и њена приврженост некој области због које и јесте омиљена у друштву.

Именица професор у мојој глави је, углавном, везана знаком једнакости са особама које су ми преносиле своје знање, од учитељице, преко хемичарке, наставника географије или математике, музике, српског језика, до професора физике, теорије књижевности или новинарства, а остали су ми у лепом сећању. Као и већини, неки су ми стварали главобоље, неки не, неки су проводили више времена на часу разговарајући са ученицима него говорећи нову наставну јединицу, други су били прецизни и секунд после звона улазили у учионицу и исто тако је напуштали, сваки час користећи и да испредају градиво и испитају ученике, али било је и оних које смо у граду с радошћу сретали јер су ретко када на – добар дан, професоре, одговарали са добар дан, већ, углавном, са здраво, а у разреду су слушана њихова предавања с пажњом и поштовањем. Имали смо сви ми по једног професора какав је описан и у песми групе “Смак”. Из стихова “Хеј, професоре, сви знамо шта си лудо волео пре, џез, професоре, покажи како се свирало пре”, пред очи “излази” драг лик који се показао у пуном сјају на некој екскурзији, певајући у шарагама аутобуса са ђацима или крај обале мора у Пули, рок стандарде, не либећи се да и сам узме акустичну гитару. Било их је и такви се памте.

Е, сад, ретко ко је од нас прошао кроз школу а да није “мрзео” неког од професора који су “инсистирали на знању”, који су бирали најтеже задатке, широке теме за писане радове и сваки секунд наставе користили за опширно предавање или пропитивање. Оних због којих се није могло одморити ни преко викенда. Ипак, у поређењу са данашњим временом, са страшним призорима које најпре гледамо на друштвеним мрежама а онда и по медијима, та “мржња” према професорима била је мизерна. Данас, када видимо како ђаци малтретирају професорку у Трстенику, не можемо а да не помислимо на Вукову пословицу – Тешко је мудроме међу будалама бесједити. Када схватимо колико је поштовање просветног радника срозано, није тешко осетити љутњу и сажаљење према тој професији.

Ето, када је пре седам дана Форум београдских гимназија саопштио да је изненада преминуо Јован Кнежевић, професор математике у Шестој београдској гимназији, покренула су се нова питања на сличну тему. Професор Кнежевић, како је пренето у медијима, остаће упамћен као “вишеструко награђивани наставник и професор који је увек у први план истицао знање, због чега је често био изложен различитим видовима притисака који су долазили од родитеља, директора и инспекција. Упркос свему, професор Кнежевић никада није одустао од својих принципа”. На овакве написе реакције су биле различите, неки су се сећали професоровог “малтретирања ученика”, док већина сматра да је срамотно да један просветни радник заврши овако, највероватније, због последице великог стреса који је носио у себи. За професора су неки написали да је одржавао сате и сате допунске наставе, због чега није било потребно плаћати приватне часове, као и да су се његови ђаци лакше уписивали на факултете које су желели. Уз подсећања да је професор три пута суспендован и исто толико пута враћан на посао, неки постављају питање зашто је враћан, ако није био добар.

Свако од нас зна барем за један случај у којем су нечија деца заштићена као бели медведи, чији родитељи отварају врата ногом када долазе на разговор са професором или наставником који је дао слабу оцену. Претње и обећања да ће тај наставник завршити као социјални случај, нешто је што слушамо као рефрен познате песме. Када је незнање добило “телохранитеље”, кола су кренула низбрдо и котрљају се као грудва снега низ углачану падину. Професор Кнежевић био је познат и по надимку Јоца Убица, ваљда због свог става према потреби сваког младог човека за знањем, али, нажалост, тај исти став је, на неки начин, као бумеранг, коштао њега самог и платио је највишу цену. Омиљен и омражен, професор Кнежевић је отишао у легенду, са последње суспензије се неће вратити у учионицу, а да ли ће се нешто променити у нашем друштву, у односу младих према старијима, ђака према професорима, тешко је прогнозирати докле год је диплома доступна плаћањем а не радом и знањем.

Ипак, већина “најгорих” професора, оних који су нас “убијали” кечевима, остали су нам у сећању као поштени, вредни и образовани људи, који су инсистирали на знању и несебично га преносили својим ђацима. Кога ће памтити нове генерације, шта ће из школе понети, сазнаћемо у неким будућим временима.

Слава Професору.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Кликови

НАШИ СМО – Какве су ти мисли…

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )