НАШИ СМО – Бој се овна…

Тражили сте – гледајте. Тај слоган одговара ситуацији измицања столице професорки трстеничке Техничке школе где она, после тога, завршава на патосу, а снимак на друштвеним мрежама. Дигла се велика фрка, открива се топла вода како се деца у школама понашају на недопустив начин, омаловажавају професоре, вређају их па чак и физички насрћу на њих. Ређају се примери по медијима, а огласи се и министар ресорни изјавом да ће ученици који су виновници последњег догађаја бити ”настроже кажњени – могуће је и избацивање из школе”. Ма, људи, је ли то могуће?, рекао би чувени Младен Делић, а нешто ми говори да ће од тога бити једно велико ништа.

То што је професорка завршила на поду, а они ученици, да не кажем нешто друго, мислили да је њихов чин духовит и да такву ”генијалштину” треба снимити и обнародовати свету иде на душу свима који у овој лепој земљи ћутке гледају како се некадашњи систем вредности непрестано урушава. Гледамо и ћутимо јер ”има ко је плаћен о томе да мисли”, ”ћути, не мешај се”, ”знаш ли чији је он (она)”, ”немој, узеће те на зуб”. Тако дођоше времена да они који не знају за срамоту данас харају и бахате се где год стигну. Та мањина је потчинила већину, а клима је створена да паметан заћути, а будале галаме. Ствари се гурају под тепих одавно. Пре неколико година на питање једном професору -”Да ли има дроге међу ђацима у школи?” одговор је био, ”А што да пишете баш о мојој школи”. Значи – то што деца мало ”дувају” није проблем, већ да школа не изађе на ”лош глас”.

”Деца” која малтретирају другу углавном су ”нечија”, као да остала немају оца и мајку, па се у школи углавном ”боре” путем незамерања, жртва је крива, а насилника треба чувати као ”белог медведа” јер знаш ли ко су његови? Они су нам окречили учионице, дали лопте, помогли око овога, онога, знаш да има фамилију ”горе” и слично. Таквима, чим добију лошу оцену, или неки учитељ, наставник, професор ради свој посао и примени оно мало мера што му је на располагању, одмах у школу долазе мама или тата да бране своје чедо. Тада се на стрелишту обично нађе сам просветар, колектив се прави ”мртав” јер неће да се замера и ето знака будалама да могу да раде шта хоће. Пред таквима се узмиче годинама и сада је иза леђа остао само зид. А то траје одавно. Постоји гомила снимака где просветар на табли пише, као предаје, а у учионици ври, седи се на столовима, галами, ”дрндају” мобилни. Некада је било тише на великом одмору него данас на неким часовима. Ученик који одговара приђе катедри, а професор(ка) тик до њега да га чује док је у учионици као на стадиону. ”Таква су времена”, лаконски се ”објашњава” и то је то. Министар ресорни после случаја столица ”објасни” – ”Статистика коју добијамо од школа не показује алармантно већи пораст насиља. Очигледна је заинтересованост медија да то ставе у први план и захвални смо медијима који указују на значај ове теме”.


Рече човек и да је сваки насилни акт позив да ”нешто променимо у систему ако не ваља”. Ако не ваља?! У Техничкој школи у Београду ученица напала другу у канцеларији директора школе. За последњих месец дана у Пчињском округу три пријављена случаја вршњачког насиља у школама. Осмаци су вршњака хватали за врат, скидали панталоне и терали га да пева, док му девојчице нису дозвољавале да изађе из учионице. Претходна два случаја била су у једној основној и средњој школи, у првом су осмогодишњаци претукли вршњака у играоници, а у другом је малтретиран дечак, скидан до гола и сниман. То није аларм да не ваља? Одговорност је и на породици која се није одупрла лудилу ријалитија, јурњавом за новцем или преживљавањем, гледањем како се може што боље проћи савијене кичме под изговором ”сви тако раде”, па се стигло дотле да деца више не знају (неће) да кажу ни ”Добар дан”. Ни на улици ни у школи. Кад се то изгубило, уз вечито незамерање ”нечијој” деци и гурање главе у песак, неминовно је ово што нам се дешава последњих година. Просветари су остављени на ветрометини, на милост и немилост неиживљене ”деце” која, јелте, имају ”права”, и њихових надобудних родитеља, а атмосфера ћутања довела је и до измицања столице за које смо сви криви, свако на свој начин.


Можда још има времена да се ”попу каже поп, а бобу боб” или да се препустимо онима што не знају за срамоту да харају док им не досади. Ми се питамо. Још увек.
Јер, што рече Меша – ”Бој се овна, бој се говна, а кад ћу живјети?”
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )