ЈОЗЕФ СИКСТ ШВАЈЦАРСКУ ЗАМЕНИО ЗА ДОЛИНУ ЈАДРА – Драгинац је моје село

Док многи наши људи сањају о одласку у Немачку или Швајцарску, он је оставио Минхен, одакле потиче, и Берн, где је радио, да би последњих двадесетак година дисао ваздух у Драгинцу, на обали Јадра. За његов долазак ”крива”’ је љубав, односно сусрет са Миланком, девојком из овога краја, која је из завичаја отишла у Берн где је радила у обданишту и тамо срела њега, Јозефа Сикста, професионалног кувара. Њихов сусрет је после дванаест месеци крунисан српско-немачким браком, а онда ћерком Мионом, која данас ради у Швајцарској, и сином Николом, који је успешан у Немачкој.

Нажалост, Миланка је недавно преминула, па Јозеф данас живи сам у Драгинцу за који каже да је ”његово село”.

– Са супругом Миланком први пут сам 1974. дошао у Драгинац, а онда сваке наредне године. Она је имала здравствених проблема, овде јој је одговарала клима па смо се преселили и одлучили да живимо на овом месту. Током година сам се заљубио у Драгинац и овде се осећам као код куће, допадају ми се људи, много их волим, љубазни су, дружељубиви. Могу рећи да имам пуно пријатеља, познаника у Лозници, познајем добар број људи. Тачно је да ми српски није добар, а сада ми је мало теже пошто је супруга умрла, а раније је она преводила шта кад треба. На сву срећу, имам пријатеље, комшије, има људи који знају понешто немачког јер су многи радили у Швајцарској или Немачкој. Српски није тежак језик, али сам био мало лењ да га савладам. Међутим, мало нешто кажем, мало покажем рукама, углавном, увек добијем оно што желим и све буде добро. Овде ми је стварно пријатно и где год одем, добродошао сам. Једноставно, људи су ме прихватили – прича Јозеф док нам наставница немачког Ивана Перић преводи његове речи.

Он показује и диплому супругиног оца, својевремено познатог драгиначког ковача, која стоји на зиду и каже да га је и он одмах лепо прихватио. Прича и да  му се допада српска кухиња па се широко осмехује на помен ћевапа, сира, гибанице, пасуља. Раније је ишао да помаже пријатељима приликом припреме хране за неко славље, али, каже, и да му је једно јело остало несавладиво.

– Нисам до данас научио да спремим сарму. То умеју једино Срби, као и што коло једино они знају да играју – каже уз осмех овај седамдесетдвогодишњак који зрачи оптимизмом и скромношћу.

На опаску да је са супругом Миланком допринео ширењу еколошке свести у Драгинцу, али и учествовао у формирању удружења ”Меморијал Драгинац”, скромно каже да је само пратио и подржавао ”његову Миланку” и да његов допринос није велики. Председник тог удружења Љубисав Рашевић каже да је брачни пар Сикст, уз мештане Марка и Драгана Аврамовића, Мила Костадиновића и још неких људи, допринео настанку ”Меморијала Драгинац”.

– Миланка и Јозеф су помагали и организационо и финансијски. Све активности које смо имали биле су уз њихову подршку, од писања статута до одласка на састанке у Крагујевац или Београд, они су помагали финасијски или тако што нас је Јозеф водио, а успоставио је и контакте са Амбасадом Немачке у Београду у жељи да их укључи у обележавање догађаја у Драгинцу. Пре тога је, на његову иницијативу, формиран Еколошки покрет горњег Јадра чији је Миланка била председник а он активни члан и борац за чисту животну средину. Њих двоје су допринели да се уклоне депоније из села, уредили су центар Драгинца, често су и сами радили на уклањају смећа, финансирали садњу цвећа, одржавање, а то он чини и данас. Он и Миланка су, осим тога, финансијски помагали током школовања, сиромашну децу са подручја Драгинца и околине. За Немце важи да су хладни, рационални и прорачунати, али Јозеф није такав, он је више по менталитету јужњак, сличан је нама и такав је заволео овај крај. Прихваћен је, воле га људи, овде су увек гледали какав је човек, а не да ли је Немац или неко други – прича Рашевић о Јозефу. 

О ономе што се у октобру 1941. догодило у Драгинцу Јозеф је информисан, често у шетњи обиђе и драгиначке хумке које се налазе недалеко од његове куће.

– Знам шта се, нажалост, овде догодило. Морам рећи да због тога што сам Немац никада нисам имао проблема. За све ове године нисам чуо ниједну лошу реч, ништа негативно, што ме јако радује. Мене су људи овде, мада сам странац и још Немац, отпочетка прихватили невероватно срдачно, тако нешто нисам доживео ни током боравка у Швајцарској – каже драгиначки зет из Минхена додајући да му је недавно долазио његов брат из Немачке који је одушевљен селом, људима и како је Јозеф прихваћен.

Он не скида са лица широк осмех који му се гаси једино када се сети да нема његове животне сапутнице јер има све што му треба, осим ње. На растанку поздрав уз његово врло добро ”довиђења” и наше нешто слабије ”Auf Wiedersehen”, он остаје у свом Драгинцу где троши пензионерске дане и каже да је ту његов прави дом.

Пуцали из Миланкине куће

– Из недовршене куће мога оца су октобра 1941. обављана стрељања, али је Јозефа одмах прихватио као четвртог сина и њих двојица су се добро слагала. Можда је и то један од разлога зашто он воли да буде овде – причала је својевремено Миланка, као и о њиховој тадашњој намери да повежу Драгинац са Немцима око бољег уређења спомен-комплекса и да ојачају пријатељске везе два народа. На неком званичном нивоу то није учињено, али што се тиче Јозефа и Драгинчана, јесте и то одавно.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И…

• ОШ “КАДИЊАЧА“ – Диче се успесима ђака
• Удружење „Дјечија нада“ из Зворника обиљежило Међународни дан особа са инвалидитетом

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу