JOZEF SIKST ŠVAJCARSKU ZAMENIO ZA DOLINU JADRA – Draginac je moje selo

Dok mnogi naši ljudi sanjaju o odlasku u Nemačku ili Švajcarsku, on je ostavio Minhen, odakle potiče, i Bern, gde je radio, da bi poslednjih dvadesetak godina disao vazduh u Dragincu, na obali Jadra. Za njegov dolazak ”kriva”’ je ljubav, odnosno susret sa Milankom, devojkom iz ovoga kraja, koja je iz zavičaja otišla u Bern gde je radila u obdaništu i tamo srela njega, Jozefa Siksta, profesionalnog kuvara. Njihov susret je posle dvanaest meseci krunisan srpsko-nemačkim brakom, a onda ćerkom Mionom, koja danas radi u Švajcarskoj, i sinom Nikolom, koji je uspešan u Nemačkoj.

Nažalost, Milanka je nedavno preminula, pa Jozef danas živi sam u Dragincu za koji kaže da je ”njegovo selo”.

– Sa suprugom Milankom prvi put sam 1974. došao u Draginac, a onda svake naredne godine. Ona je imala zdravstvenih problema, ovde joj je odgovarala klima pa smo se preselili i odlučili da živimo na ovom mestu. Tokom godina sam se zaljubio u Draginac i ovde se osećam kao kod kuće, dopadaju mi se ljudi, mnogo ih volim, ljubazni su, druželjubivi. Mogu reći da imam puno prijatelja, poznanika u Loznici, poznajem dobar broj ljudi. Tačno je da mi srpski nije dobar, a sada mi je malo teže pošto je supruga umrla, a ranije je ona prevodila šta kad treba. Na svu sreću, imam prijatelje, komšije, ima ljudi koji znaju ponešto nemačkog jer su mnogi radili u Švajcarskoj ili Nemačkoj. Srpski nije težak jezik, ali sam bio malo lenj da ga savladam. Međutim, malo nešto kažem, malo pokažem rukama, uglavnom, uvek dobijem ono što želim i sve bude dobro. Ovde mi je stvarno prijatno i gde god odem, dobrodošao sam. Jednostavno, ljudi su me prihvatili – priča Jozef dok nam nastavnica nemačkog Ivana Perić prevodi njegove reči.

On pokazuje i diplomu supruginog oca, svojevremeno poznatog draginačkog kovača, koja stoji na zidu i kaže da ga je i on odmah lepo prihvatio. Priča i da  mu se dopada srpska kuhinja pa se široko osmehuje na pomen ćevapa, sira, gibanice, pasulja. Ranije je išao da pomaže prijateljima prilikom pripreme hrane za neko slavlje, ali, kaže, i da mu je jedno jelo ostalo nesavladivo.

– Nisam do danas naučio da spremim sarmu. To umeju jedino Srbi, kao i što kolo jedino oni znaju da igraju – kaže uz osmeh ovaj sedamdesetdvogodišnjak koji zrači optimizmom i skromnošću.

Na opasku da je sa suprugom Milankom doprineo širenju ekološke svesti u Dragincu, ali i učestvovao u formiranju udruženja ”Memorijal Draginac”, skromno kaže da je samo pratio i podržavao ”njegovu Milanku” i da njegov doprinos nije veliki. Predsednik tog udruženja Ljubisav Rašević kaže da je bračni par Sikst, uz meštane Marka i Dragana Avramovića, Mila Kostadinovića i još nekih ljudi, doprineo nastanku ”Memorijala Draginac”.

– Milanka i Jozef su pomagali i organizaciono i finansijski. Sve aktivnosti koje smo imali bile su uz njihovu podršku, od pisanja statuta do odlaska na sastanke u Kragujevac ili Beograd, oni su pomagali finasijski ili tako što nas je Jozef vodio, a uspostavio je i kontakte sa Ambasadom Nemačke u Beogradu u želji da ih uključi u obeležavanje događaja u Dragincu. Pre toga je, na njegovu inicijativu, formiran Ekološki pokret gornjeg Jadra čiji je Milanka bila predsednik a on aktivni član i borac za čistu životnu sredinu. Njih dvoje su doprineli da se uklone deponije iz sela, uredili su centar Draginca, često su i sami radili na uklanjaju smeća, finansirali sadnju cveća, održavanje, a to on čini i danas. On i Milanka su, osim toga, finansijski pomagali tokom školovanja, siromašnu decu sa područja Draginca i okoline. Za Nemce važi da su hladni, racionalni i proračunati, ali Jozef nije takav, on je više po mentalitetu južnjak, sličan je nama i takav je zavoleo ovaj kraj. Prihvaćen je, vole ga ljudi, ovde su uvek gledali kakav je čovek, a ne da li je Nemac ili neko drugi – priča Rašević o Jozefu. 

O onome što se u oktobru 1941. dogodilo u Dragincu Jozef je informisan, često u šetnji obiđe i draginačke humke koje se nalaze nedaleko od njegove kuće.

– Znam šta se, nažalost, ovde dogodilo. Moram reći da zbog toga što sam Nemac nikada nisam imao problema. Za sve ove godine nisam čuo nijednu lošu reč, ništa negativno, što me jako raduje. Mene su ljudi ovde, mada sam stranac i još Nemac, otpočetka prihvatili neverovatno srdačno, tako nešto nisam doživeo ni tokom boravka u Švajcarskoj – kaže draginački zet iz Minhena dodajući da mu je nedavno dolazio njegov brat iz Nemačke koji je oduševljen selom, ljudima i kako je Jozef prihvaćen.

On ne skida sa lica širok osmeh koji mu se gasi jedino kada se seti da nema njegove životne saputnice jer ima sve što mu treba, osim nje. Na rastanku pozdrav uz njegovo vrlo dobro ”doviđenja” i naše nešto slabije ”Auf Wiedersehen”, on ostaje u svom Dragincu gde troši penzionerske dane i kaže da je tu njegov pravi dom.

Pucali iz Milankine kuće

– Iz nedovršene kuće moga oca su oktobra 1941. obavljana streljanja, ali je Jozefa odmah prihvatio kao četvrtog sina i njih dvojica su se dobro slagala. Možda je i to jedan od razloga zašto on voli da bude ovde – pričala je svojevremeno Milanka, kao i o njihovoj tadašnjoj nameri da povežu Draginac sa Nemcima oko boljeg uređenja spomen-kompleksa i da ojačaju prijateljske veze dva naroda. Na nekom zvaničnom nivou to nije učinjeno, ali što se tiče Jozefa i Draginčana, jeste i to odavno.

T.M.S

PROČITAJTE I…

• UPOZORENJE GRADSKOG ŠTABA – Ledena kiša i olujni vetar
• AKCIJA POLICIJE – Za bezbedne praznike

Preuzmite besplatnu aplikaciju LN za iOS uređaje na App Store ili besplatnu aplikaciju LN za android uređaje na Google Play prodavnici!

Pratite nas i na fejsbuku, instagramu i jutjubu