НАШИ СМО – Расадник
“Иду године, све што је било, нестаје” – пева бенд “Ничим изазван” а ја се тих речи сетим сваки пут када пролазим поред некадашњег Расадника који се налазио поред основне школе “Вук Караџић” у Кљајићевој улици, ту одмах уз пругу. Иако се налази уз прометни магистрални пут, у школском дворишту се осећао јак, резак ваздух који можете да осетите само на некој планини, у шуми. Имали сте осећај као да улазите у прашуму, густо растиње окружено високом живом оградом, тополе, четинари, а између њих уска стаза која је водила према згради у којој је смештена метеоролошка станица. У свом том рају, надомак градске вреве, неколико кућа, морам признати да сам помало и завидела онима који у њима живе.
Тако беше некад. А сада је цвркут птица заменила бука тешких грађевинских машина, уместо чистог ваздуха, удахнућете само прашину, уместо траве – бетон, шљунак и песак. Све растиње је посечено, високе четинаре заменили су кранови а оне стазе више нема. Нема више ни дрвећа (лажем, има једно), метеоролошка станица сада је огољена, а како је кренуло, и она ће морати да се сели јер питање је колико су сада испуњени услови за правилно мерење температуре. Жалосно је видети оборена стабла и дрвосече које се муче борећи се са огромним корењем изваљеног, ишчупалог дрвећа старог деценијама. Од свих кућа, остале су две од којих је једна руинирана, а друга, усамљена, ускоро ће бити окружена вишеспратницама. Три су већ никле.
Е, то вам је то, чиста борба за стицање профита која тера људе да граде не водећи рачуна да ли при том уништавају природна добра. Додуше, Расадник је већ годинама био запуштен, да ли намерно или не, али намеће се закључак да је све то неко и планирао.
Обрадовала сам се када сам прочитала да су у једном граду, Крагујевцу, први у Србији (ваљда ће их бити још) донели одлуку о обавезној садњи стабала приликом градње објеката што подразумева да за сваки новоизграђени објекат, површине до хиљаду квадрата, инвеститори морају да посаде десет нових стабала у граду. Да поједноставим, уколико неко гради зграду са тридесет до четрдесет станова, мора да посади исто толико стабала. Да би ову своју обавезу испунили и добили дозволе за градњу, мораће да се обрате градском “Зеленилу” које ће, уместо њих, посадити дрвеће на одговарајућим местима у граду, уколико то није могуће на месту поред објекта.
Крагујевац тежи статусу зеленог града – а Лозница?
По Лозници се, видимо, на сваком кораку гради, по некадашњим лединама и зеленим пољанама “саде” се зграде. Тамо где је некада био вашар (Лагатор) сада је ново насеље, прави мали град. Кранови као диносауруси на све стране, руше се приземне куће а на њиховим местима ничу вишеспратнице. Разумем, град се развија, томе треба тежити, али не видех дрвеће да је посађено, или не дај боже, цветне леје. Где тражити спас кад припекне сунце па асфалт и бетон почну да греју. Не бих им била у кожи. Надам се да ће после градње на том месту доћи садња и да ће временом и ту бити зеленила као што је сада у “старом” делу града. Очекујем и да ће Лозница да препише”рецепт” Крагујевца.
Одох да читам књигу сетног наслова “Одакле сам била, више нисам”. Кажу да доноси изузетну атмосферу једног посебног града коју стварају његови становници, било да су рођени ту или придошли. Можда у њој има и нека прича о Расаднику који су ти грађани спасли.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
