НАШИ СМО – Драгинац
Пре 81 године немачка казнена експедиција је у Драгинцу и више околних села стрељала нешто мање од три хиљаде цивила, убијајући све редом, жене, старе па чак и децу, а најмлађа жртва имала је три дана. Цикоте су једно од села пострадалих тог крвавог октобра, ту су за само три сата немачки војници побили око 450 мештана, међу којима је било жена и деце. Одговарајуће спомен-обележје добили су у марту ове године. Момчило Гаврић, родом из Трбушнице, најмлађи војник Првог светског рата, добио је споменик у Лозници пре четири године, на стогодишњицу ослобођења Лознице у том светском сукобу. ”Само” век чекао је да га се поколења сете, а пре споменика био је деценијама потпуно заборављен.
Од пре десет година Србија обележава 21. октобар као државни празник – Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Предлагач закона одлучио се за датум када су Немци стрељали цивиле у Крагујевцу, а то је могао бити и 14. октобар, датум када су у Драгинцу исти ти стрељали мештане овог и још неколико села. Оба злочина су страшна, а предлагач се сетио Крагујевца из простог разлога – Драгинац је ван Јадра остао готово заборављен. До пре неких двадесетак година често је споменик у Драгинцу био зарастао у траву, запуштен, а аутор овог текста био је сведок призору да око њега пасу овце. Држава се тргла па је тај простор уредила као и хумке недалеко од њега, али ни данас Драгинац није на редовној мапи школа које организују екскурзије. Сви знају за Крагујевац, Краљево, али не и за драгиначке жртве. Сваки изгубљени живот је страшан, посебно када у рату страдају цивили, али је велика неправда почињена Драгинцу који је био прво стратиште, први масовни злочин над цивилним становништвом на тлу окупиране Србије почињен те јесени 1941.
Како је Драгинац ”успео” да остане заборављен није ми, да будем поштен, јасно. Највећа гробница сељака на Балкану, како неки описују тај догађај, и данас је у запећку. То покушава да промени историчар Ђорђе Вукмировић књигом ”Од слободе до стратишта” , али су деценије унеповрат изгубљене. Некад делује као да се стидимо своје прошлости, као да нам је, ма како то звучало, непријатно што су нас толико убијали, што смо у оба светска рата били на правој страни, били победници. Велики рат, али и ослободилачка борба пре тога у време Турака неисцрпан су мајдан који би неки филмски ствараоци црпели деценијама. Амери су од свог геноцида над Индијанцима, буквално су уништили једну цивилизацију богате културе, направили гомилу вестерн филмова у којима су каубоји good guys, а ”црвенокошци” зли ликови, иако су се само бранили од најезде белаца. Они су измислили суперхероје Супермена, Бетмена, Спајдермена и друге ”менове”, а замислите да су Амери имали Милоша Обилића или Марка Краљевића какве би филмчине снимили. Сви би знали за њих двојицу на планети Земљи.
Лоше смо се односили према сопственим жртвама, али и онима који су бранили своју земљу. Кукавице, дезертери и ратни профитери су са презиром гледали после Првог светског рата на оне који су на Церу, Кајмакчалану или Солунском фронту остали без ока, руке, ноге и просили по улицама, сетите се судбине Милунке Савић. Не, нисмо се променили ни касније. Питајте до пре коју годину неког од оних који су били на Кошарама какав су имали третман, како су живели или како неки од њих још живе. Умели смо увек да гинемо, али не и да се одужимо жртвама. Нисмо научили да ценимо себе што је услов да би нас други поштовали. У ”Књизи о Милутину” пише – ”Народ мора бринути о костима својих предака, од костију предака нема сигурнијег ослонца барем за нас Србе”, а у једном тренутку и главни јунак каже – ”Не ничу људи ко печурке. Лажу они који кажу да је народ ко и трава – косиш га, а он се подмлађује”. А нас су косили обилато, у оба светска рата, пре њих, а и после. Кажу и да је историја учитељица живота, а ми смо изгледа слабо пазили на часовима. Можда смо последњих година почели да се сећамо жртава, да им се одужујемо споменицима и стварамо културу сећања. Зато би екскурзије требало да сврате до Драгинца, а они којима је то у природи посла учине шта могу да се за Драгинац много више зна и ван лозничког краја.
Како оно беше, народ који не памти своју прошлост, нема ни будућност. Мислите о томе. Бар понекад.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
