ПОСЛЕ ПРЕМИЈЕРЕ У БЕОГРАДУ – Лозничани видели филм „Два лица рата“
Дан после премијерног приказивања у Југословенској кинотеци у Београду, а пре телевизијског емитовања на програму РТС-а, Библиотека Вуковог завичаја угостила је вечерас новинара Зорана Добрића, аутора документарног филма „Два лица рата“, који је снимио за аустријску државну телевизију ОРФ. Овим филмом Добрић је по први пут аустријској публици испричао део аустријско-српско-хрватске историје, који су Аустријанци, пре свега, обележили својим злочинима, али и посебном хуманошћу.
– Радећи на овом филму стекао сам пријатеље за читав живот у Драгинцу и Лозници где сам упознао људе који су ме научили како се чува нешто највредније, како се чува сећање на прошлост. Људи који немају прошлост, немају ни садашњост, људи без прошлости су као стабло без корена, а таква стабла не постоје. Овде сам дошао због осећаја захвалности и потребе да затворим круг јер сам радећи на овом филму имао не само наш заједнички друштвени бол него и свој лични. Није ни мало лако данима, месецима, годинама, а онда у монтажи сатима и недељама гледати стравичне слике и слушати интервјуе са људима који су доживели најстрашније ствари. Тај лични бол и лична патња која је неупоредива са било чиме другим се управо завршава мојим боравком овде у Лозници и Драгинцу. То је катарза коју очекујем и за коју имам потребу да тај лични бол спојим са болом људи који овде живе и носе то дубоко и тешко сећање на своју прошлост – рекао је Зоран Добрић.
Филм је имао премијеру 13. јануара 2021. године на аустријској државној телевизији, на другом каналу и то је према Добрићевим речима прошло врло запажено. Емитован је пола сата касније од уобичајеног термина за такав програм и при том је гледаност била већа за седам до осам процената него иначе. Сви коментари, од колега, преко познаника, оних који су стизали мејлом, све до штампе, све је било позитивно, истиче аутор филма.
– Људи су били фасцинирани с једне стране страхотама које су њихови суграђани починили у Србији а са друге стране тиме да они о томе ништа нису знали. Њихова захвалност што сам испричао ову причу била је огромна. И сам сам био изненађенн тим односом. Ако вам кажем да је у Аустрији култура сећања у настајању, то значи да су они релативно мало учинили по том питању, а ми смо учинили много мање него они. Култура сећања је процес који је из различитих разлога неопходан. Од премијере мог филма, видим битан напредак и у Србији што се тиче културе сећања и посебно сам захвалан Музеју жртава геноцида који је све активнији. Сви заједно морамо да радимо на томе. Битно је да политика и политичари то одлуче и кажу да желимо и хоћемо то, да има довољно новца за то, али је исто тако јако важно да се у том процесу мењамо и једни другима будемо потпорни подстрек и помоћ у сваком погледу. Мој филм је добро прихваћен, говори из душе и има нешто другачије од осталих филмова – бави се спајањем. Говори о најстрашнијим злочинима али у филму нема мржње ни према једном од починиоца. Живот није ни црн ни бео, тај живот од 1941. до 1945. године исто није био ни црн ни бео. Био је црн и бео. У филму сам тражио то бело у црном да бисмо могли једни другима да пружимо руку а не да се мрзимо. Ми не можемо од починиоца било које врсте да очекујемо признање ако га понизимо. Ако покажемо барем мало поштовања, онда можемо пуно тога да очекујемо. Тиме се бави овај филм – рекао је Добрић.
Зоран Добрић
Значајан део филма подсећа на хуманост Диане Будисављевић која је спасла најмање 7.500 деце из усташких логора, али и на чињеницу да ништа од тога не би било да чак и међу тим монструмима неки нису једног тренутка осетили моралну обавезу да их ослободе. Љубисав Рашевић се у име Удружења „Меморијал Драгинац“ захвалио аутору на оваквом делу, подсећајући да је пре две године, када је са њим започета сарадња, у Драгинцу још увек било живих сведока о злоделима из крвавог октобра 1941.
– Приликом снимања помогли су нам људи из Центра за културу „Вук Караџић“, из Музеја Јадра, Библиотеке Вуковог завичаја, а као удружење смо задовољни тиме што смо помогли стварању оваквог филма који је за кратко време добио много позитивних оцена. Наш основни задатак је да чувамо сећање на невино пострадале Србе и становништво Јадра 1941. године и ово је још један од доприноса томе. Многи стручни људи немају довољно имформација о догађајима у Драгинцу, знамо сви за Крагујевац, Краљево, Јајинце или Бањицу, а Драгинац је прво стратиште у Србији 1941, једно од најстрашнијих јер су овде убијане бебе од три дана, ово је највећа гробница сељака на Балкану, а из непознатих разлога то је годинама запостављано. Овим филмом истина о Драгинцу је изашла изван оквира нашег подручја, видели су је многи у Европи, а ширење истине је наш основни циљ – рекао је.
Мирјана Пејак, директорка лозничке библиотеке упутила је похвале аутору нагласивши да он у свом филму говори о добру и злу, приказује злочинце, али и хумане људе.
– Аутор много полаже на културу сећања и овом пројекцијом наша библиотека томе даје свој допринос. Многи Аустријанци нису чули за злочине који су се овде десили, али не треба улазити у мржњу већ о томе отворено говорити. Зоран је у овај филм уложено четири године рада како жртве не би биле заборављене – казала је директорка.
Ђорђе Вукмировић, професор историје и један од сарадника на филму изразио је задовољство што је аутор на овај начин испричао причу ван граница Србије, негујући сећање на жртве Драгинца
С. П.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НА ОБДАНИШТУ У ЛОЗНИЧКОМ ПОЉУ – Радови у завршној фази
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за иОС уређаје на Апп Сторе или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Гоогле Плаy продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
