НАШИ СМО – Заклетва

Генерације рођене после 1982. године нису имале прилику да положе пионирску заклетву и буду “Титови пионири” у некадашњој СФРЈ тако да им ни прве реченице њеног текста нису познате нити могу разумети како смо се осећали сви ми  рођени раније, а који смо је у ставу мирно с поносом изговарали. Не могу замислити осећање када већ са седам година, као првачић, ступаш у Савез пионира Југославије и заклињеш се речима – Данас, када постајем пионир, дајем часну пионирску реч, да ћу марљиво учити и радити, поштовати родитеље и старије и бити веран и искрен друг, који држи дату реч… и тако даље.

До пре четири деценије, када су пионири “укинути”, ова заклетва се чинила нечим огромним, нечим што те обележава као члана друштва у којем се зна шта ко треба да ради и како да се понаша. Додуше, ми клинци смо се радовали том дану највише због црвене мараме и плаве капице, “титовке”, које смо касније носили у свечаним приликама, али и сам чин нас је чинио поносним и битнијим. Нажалост, завршне речи заклетве “да ћу ценити све људе света који желе слободу и мир”, као да се нису “примила” баш код свих, не само код нас, већ у глобалу. Реално, питање је колико су за ту реченицу, као и за целу заклетву уопште знали у остатку света, осим у СССР-у, одакле смо и узели “пелцер” за пионирску организацију, али да никада није примењивана на овој планети, то нам је свима јасно. Сви ми, пионири, као и они пре и после нас рођени, тешко да нису били савременици неког светског ратног жаришта.

Да, мора се признати, владао је овде код нас мир нешто мање од пола века, што је многе уљуљкало те нису могли да замисле шта ће нас снаћи почетком деведесетих и како ће балон братства и јединства пукнути као да је био саздан од најблаже сапунице. Смејали смо се “Надреалистима”, а ни они нису сањали каква пророчанства чине. У тих пола века барем још једном смо се заклињали држави да ћемо је чувати као зеницу ока и да у борби за њену слободу и независност нећемо жалити да положимо ни сопствени живот. Е, сад, опет можемо бити сумњичави према томе колико је било оних који ту реченицу нису ни изговорили или су само отварали уста не испуштајући глас тако да се тај детаљ може узети као олакшавајућа околност за све касније небратске и нељудске потезе почињене само десетак година после смрти маршала Броза.

Како год, ове две заклетве су примењиване у једном времену, давале су резултате оличене у томе да сте у сваком делу земље били слободни јер сте били у својој земљи. Имали сте пријатеља или рођака у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, да не говоримо о Црној Гори с којом смо на крају остали да зашивамо рестлове поцепане Југославије. Заклетва је имала смисао и јачину. Можда сада можемо рећи и залуђивање, али, било како било, држали смо се у комаду и били цењени толико да нам је пасош са грбом СФРЈ био потребан само ради поштовања међународних закона током путовања. Не бих се супротстављао онима који мисле другачије, можда су у праву, али да ћемо се сви сложити око једног – да је заклетва срозана до пода и да је постала само део некаквих протокола то је, надам се, сасвим јасно. Нагледали смо се тих заклетви у последњим деценијама али, колико су неки од оних који су их полагали одржали обећање, могло би се поразмислити. Наравно, има оних који су је полагали, али после тог чина, што би рекао народ, нису “мрднули ни репом”, скидали су задњицом прашину с неке фотеље и остали “неутрални”. Толико неутрални да су могли и даље, када се власт мењала, да остану на неком другом седишту, али под истим или неким сличним “државним кровом”.

У понедељак смо могли уживо да пратимо још једно конституисање Скупштине Србије, посланике како полажу заклетву четири месеца после избора у априлу и притом потписују документ у којем пише – Заклињем се да ћу дужност народног посланика обављати предано, поштено, савесно и верно Уставу, бранити људска и мањинска права и грађанске слободе и по најбољемз нању и умећу служити грађанима Србије, истини и правди.

Шта да поштен човек помисли друго него само то да они који су изговорили ове речу буду доследни и да их испоштују. Да не траже рупе у закону и ћошкове иза којих ће се заклонити док тако не чине, да не убеђују народ да се свакодневно труде, али да им неки опозициони фактор ремети ред и план. Када би поштовали оно на шта су се заклели, било би довољно да нам лакне и осетимо да правде има.

Не бисмо онда полемисали да ли је говор председавајућег у новом сазиву Скупштине Србије, на конститутивној седници, Владете Јанковића био говор који ће се памтити или злоупотреба положаја у политичко промовисање. Како ће бити, сами ћемо видети, сами смо их и бирали, али да је правда тешко достижна, то нам је јасно.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Никада

НАШИ СМО – Рингишпил

НОВО – Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )