У РАЗРУШЕНОЈ „ВИСКОЗИ“ – Изложба сећања на фабричког гиганта

– Ово је страшно. Јад и туга. У шоку сам. Тресем се, не верујем својим очима. Пропаст фабрике, али и једног система у којем смо били срећни и задовољни – све су ово реченице којима су своја осећања износили бивши радници некадашње фабрике „Вискоза“, приликом посете необичној изложби коју је данас поподне приредио Лозничанин Александар Костић. Овај младић већ годинама обилази разрушене погоне, покушавајући да сачува барем неки документ или фотографију која подсећа на време од настанка фабрике до престанка њеног рада и отпуштања радника

О Александру Костићу из Лознице смо писали пре годину и по дана, када нам је први пут показао на стотине пронађених филмова с негативима фотографија које је брижљиво сакупио, опрао, средио и оставио у личној архиви. Пронашао их је по разрушеним канцеларијама „Вискозе“, не верујући да пре њега нико други, чак ни они који су, можда, били надлежни тако нешто да учине нису сачували или предали у музеј или неки други званични архив. Кроз фабрички круг први пут је прошао пре десетак година, као дечак, заједно са својом мајком и од тог тренутка се заинтересовао за судбину гиганта који је некада хранио породице 12.000 радника, у којој је радио и његов отац, а која је у протеклој деценији очерупана, покрадена и претворена у руину употребљиву једино за снимање неког катаклизмичног филма. Данима је ходао по напуштеним канцеларијама, а онда је недавно одлучио да једну од њих у управној згради доведе у ред и претвори у привремену галерију у којој ће изложити нешто од фото-документације.

– Неким чудом ово све је изашло из оквира мојих личних интересовања. Преко друштвених мрежа у оквиру групе коју сам отворио ради постављања старих фотографија из „Вискозе“, почели су да се јављају бивши радници, да нуде своје фотографије и приче о некадашњем животу фабрике. Више од две године ходам по овом хаосу, односим све оно што ми се чини важним документом, а сада сам нешто од тих фотографија и изложио. Идеја се родила пре пар месеци, али сам одлучио да то симболично буде 7. јули, некада Дан „Вискозе“, дан када су уручиване плакете најбољим радницима за јубилеје рада. Ето, одазвало се знатно више људи него што сам очекивао – каже Костић.

И управо тако, не слутећи да ће изложба „на промаји“ управне „Вискозине“ зграде изазвати толико интересовања и сам је био затечен али и пријатно изненађен. Са већином се први пут упознао „очи у очи“, а међу посетиоцима су били, углавном, људи који су радни век провели у фабрици. Једна од њих је и Милена Недељковић из Лознице која је 32 године радила у погону „Свила“.

– Отишла сам 2002. године из фабрике без отпремнине, отерали су ме месец и по дана на биро да примам 3.300 динара. Никада нисам добила ни отпремнину ни зарађене плате. Ипак, оно најлепше што ме веже за „Вискозу“ то је одгајање и школовање моје деце. Радили смо, поштовали се, а онда је све то пропало. Због чега је неко ово учинио никада нећу сазнати. Први пут сам сада ушла у круг фабрике после две деценије и, ево, тресем се, не верујем својим очима шта видим – каже Недељковићева.

Њене колегинице додају да је од гиганта направљено сметлиште и подсећају да је цела Лозница некада живела баш када „Вискозини“ радници приме плату.

– Ово је туга. Можда би било боље да нисам ни долазила, сећала бих се фабрике онакве каква је била некада. Ипак, драго ми је да сам срела неке старе колеге и неке руководиоце. Овом младићу свака част за изложбу. Он је урадио оно што је требало да уради неко од нас. Разочарана сам шта сам затекла. Одавде сам отишла у заслужену пензију, заједно са мужем. Навиру успомене али сам и у шоку. У рукама држим исечак из новина на којем је фотографија моје мајке објављена 1977. Она је такође била радница „Вискозе“. На овде изложеним фотографијама је један живот из прошлости, то је нешто што се вратити не може, али сам сигурна да није овако морало да се заврши – каже Славка Васић.

Ђорђија Бојић, заваривач у „Хемиремонту“, тешко је поднео сусрет с разрушеном фабриком у којој је провео најлепше године живота.

– Рођен сам у Горњем Локању, али сам од 1957. у Лозници. Тридесет година сам овде радио, знао сваки ћошак фабрике. Престао сам да радим 2002, а од 2004. нисам ушао у круг. Јад и туга је ово све. Ни у филмовима нема овако нешто. Наш „Хемиремонт“ је изводио радове од ископа темеља, до аутоматике и пуштања неке фабрике у рад. Цевоводи, судови под притиском, електрика, грађевински радови, све је то био наш посао и биле су заступљене све струке. Волео бих да ова изложба буде на неком другом месту, да буде стално изложена и пред очима људи, да виде како се некада живело а где смо сада. Било је ту и зуба времена, али и јавашлука и лоповлука – сматра Бојић.

Аутор Костић каже да није сигуран да ли ће изложбу још негде организовати, да то зависи од интересовања, али и да неће престати да се бави истраживањем историје фабрике, хемијског гиганта на подручју бивше Југославије и чувањем докумената који сведоче о њеном некадашњем постојању. Негативе ће брижљиво чувати, помоћу скенера ће већи део тога дигитализовати, а у међувремену ће уобличавати започету идеју о настанку „Вискозине“ монографије.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ФИЈАКЕРИЈАДА И ВАШАР У ЛЕШНИЦИ – Фијакери и из Обреновца

ЗБОГ “ДРИНСКЕ РЕГАТЕ“ – Обезбеђен превоз до старта

НОВО – Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу