НАШИ СМО – Ко зна…
Ове седмице велики број тек свршених средњошколаца имао је једно од најстреснијих искустава у животу. Полагање пријемног испита на факултетима. Све што је рађено у минулих дванаест година школовања, све оцене, писмени, контролни, сати (не)учења, стало је у три, четири сата пријемног. што би рекли, било је ”џа или бу”, многи су уочи полагања себи притисак дигли на највиши ниво, а успут су и родитељи били у стању балона који се надувава и надувава готово до пуцања.
Реално, јесте важна ствар. Реално није баш на нивоу – живот или смрт. Упис на факултет је природни корак за некога ко жели да настави школовање, прошири знање, обезбеди себи, можда, бољу и сигурнију будућност и постане академски грађанин. Сад, колико је то данас заиста значајно када се до парчета папира о завршеном факсу стиже и на неке друге начине сем учења, друга је прича. Углавном, ових дана родитеље будућих бруцоша највише је нервирало питање ”Кад полаже пријемни?”, а после одговора сутра, за дан, два, онај ко пита углавном би или сложио фацу типа ”не бих вам био у кожи”, или ”ма, биће то све добро”. Падали су и савети како се опустити, али и примери из ”баш блиског” окружења како је Љиља била вуковац, али је ”скроз заблокирала на пријемном”, па онда ”знаш оног Стефана, стално одличан, добар ђак, али није прошао на пријемном, паника га одузела”. Све у том ”охрабрујућем” стилу за родитеље који већ шизе, а такве приче их само гурају у неспавање, нервозу и паничарење. Маме, углавном, ствар реше кроз мало галаме и нешто суза, а тате глуме да су кул док им по стомаку нервоза јурца горе, доле, лево, десно. У принципу, ко се упише – са срећом, нормална ствар, ко не успе – није катастрофа. Уопште. Озбиљно. Прво живот је ћудљив режисер па уме да спреми разне обрте. Колико је оних који су завршили жељени факултет, а онда их је одједанпут живот бацио на другу страну и никада се нису бавили оним за шта су се школовали, учили и нервирали. За оне који се оклизну ових дана има поучних причица које треба да им покажу да падање у бедак није ни решење, а ни оправдано стање. Има она ”Ко зна зашто је то добро” која баш увек у пракси не држи воду, али некада испадне тачна.
Знате ли причу о лику који није имао имејл? Укратко, пријави се младић за посао у једној компанији као “чистач WC шоља”. Обави разговор, приме га и кажу да им остави имејл, како би му послали уговор. Он одговори да нема компјутер, ни имејл и нису могли да га запосле. Разочаран, са 10 долара у џепу оде и купи 10 килограма јагода. Идући од врата до врата их прода све и дуплира новац. Понови то три пута и стигне до 60 долара. Почне то радити да би преживео, убрзо купи ручну двоколицу, касније камион и после пет година постане власник једне од највећих мрежа за дистрибуцију намирница у Америци. Реши да осигура живот, оде код агента осигуравајуће куће који му после разговора затражи имејл и зачуди се када чује да га јунак приче нема. “Немате имејл, а направити сте империју, где бисте били, да сте га имали!” рече агент и доби одговор – ” чистио бих WC шоље”. Тако каже прича, мада, реално, не може се тако размишљати у свакој ситуацији. Има и она о Николи Јокићу, човеку који је два пута узастопно МВП НБА лиге. Еј! Он је био виђен да оде у Барселону. Догоди се несрећна околност, после се испоставило као врло срећна, да је пре потписа уговора пред људима из Барселоне завршну утакмицу одиграо најгоре. Потпис није пао, онда се појавио Денвер и све остало се зна. Ситуација која је изгледала као катастрофа, испоставила се из данашње перспекриве феноменалном. Да је Јокић отишао пут Шпаније, ко зна каква би му била каријера. Зато не треба никада губити наду, оно што некоме данас изгледа као безизлазна ситуација, разочарење, ударац у зид, касније може бити најбоље могуће што га је задесило. Зато, увек главу горе и само позитива. Ко уме у сваком сивом облаку да види трачак разведравања, у сваком јутру задовољство што је будан, ко од дрвета невоље успе да види шуму позитивних ситница, лакше ће гурати даље. Не би требало много ни разбијати главу о свему и свачему, тражити увек одговоре на ”зашто”, већ пловити даље са надом да нам у сусрет не иде олуја која ће нас потопити. Можда добро поквасити, уплашити, али је битно пловити даље.
Тако да – ко се уписао где је хтео, браво и са срећом. Ко није, нека не очајава. Ко зна зашто је то добро…
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НОВО – Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
