НАШИ СМО – Самоуништење

Сагледавајући само тренутну ситуацију, без залажења у неке друге из пар протеклих деценија, могли бисмо се усагласити око тачности изреке – Док једном не смркне, другоме не сване или, још боље, да је некоме рат, а некоме брат. Јасно је свима када се најчешће користе ови изрази, али, рекло би се, кадгод заталаса каква криза у држави, увек неко остане на површини, док је више оних који потону. Психички, физички или материјално. Ови изрази се често користе баш за такве особе које новонастале тешке ситуације искористе за материјалну или неку другу врсту ћара.

По медијима се данас може прочитати како је од времена избијања сукоба између Русије и Украјине, Ирак, који је такође у блиској историји имао сличне муке, продао више нафте него за пола века уназад, да је само у марту извезао „црног злата“ у вредности већој од 11 милијарди долара, што је највећа зарада од 1972. године. Ова држава око 90 одсто прихода остварује управо продајом нафте. Други пример је компанија „Ер Србија“, за коју је недавно Емине Џепар, прва заменица министра иностраних послова Украјине, изјавила да је удвостручила број летова за Москву „у тренутку док су други европски превозници увели санкције Москви“ и „када је небо ЕУ затворено за компаније и приватне авионе из Русије“. Како је изјавила „Србија је једина у Европи са небом отвореним за Русију, а прављење новца на украјинској крви је недостојно земље кандидата за ЕУ”.

Примера је доста, у свету, али и у нашем дворишту. Међутим, ако хоћемо да будемо реални, па ми смо сами често сведоци енормном профиту неких наших сународника на муци сопственог народа. Не треба нама непријатељ, ми смо сами себи довољни, још је једна од реченица која се може чути код нас, а, ако ћемо право, често се испостави да је и тачна. Да ли је рат у Украјини директно утицао на сва поскупљења у Србији, анализираће економисти и други стручњаци, али да је све поскупело до бесмисла, то ће посведочити свако од нас. Ни ту не треба ићи превише у ширину, довољно је остати на терену актуелних потреба грађана међу којима је и набавка огрева за следећу зиму. Тачно је да има много оних који, када обезбеђују огрев, гледају да испоруку добију тек на јесен, пред саму грејну сезону. Њима одговара до добију сировије дрво и да оно спорије гори јер ће тако, као, дуже да траје, али, искуство нам говори да су домаћини који се не греју преко градске топлане, у овом периоду већ увелико спаковали буковину, грабовину или неко друго дрво у шупу, убацили одређене количине угља или га у овим данима прибављају. Међутим, данас је постала скоро па изненађујућа слика када видите да је код некога пред кућом напакована гомила огревног дрвета.

Е, сад се враћамо на почетак приче. Док државни органи из дана у дан шаљу поруке равне хорор филмовима, а које су везане за наредну зиму, ситуација „на терену“ је све гора. Неко је у паници, а неко трља браду и чешка теме пресабирајући за колико ће му буџет бити увећан у односу на прошлу годину јер је евидентно да је дрво постало скоро скупље од злата. Ту долази до изражаја она тврдња о самоуништењу, о обичају да на муци сопственог народа пуниш буђелар и с осмехом се питаш – шта ће бити тек када падне први снег, а минус закуца на стакла прозора?  И, ето, оно што смо донедавно плаћали 45 евра, кукајући да је и то много, сада скоро дупло морамо платити. Још у фебруару ове године препродавци су у фрезама развозили приколицу дрва за 4.500 динара, а како се зима ближила крају, цена се попела за хиљадарку више. Онда су оџаци престали да се диме, свима нам је мало лакнуло, али већ с пролећа, када пензионери и други људи почињу да уплаћују унапред за угаљ или дрва, стање на тржишту се знатно закомпликовало. На седмичном нивоу је кубик скупљи за 500 или хиљаду динара, угља практично и нема, осим ако вам не одговара једина врста која је у понуди, а главобоље имају и они који су успевали ранијих година да обезбеде отпадно дрво са неке пилане. Оно што је до пре месец дана коштало 60 евра, сада се пење на преко 70, а количина остаје непромењена, баш као и плата обичног радника. Дрво у шуми, како се то каже „на путу“, не дају испод 60 евра, а када се томе дода превоз, онда не чуди када вам неко каже да је, рецимо, у Осечини кубик буковине 8.000 динара, а да би сте је допремили до Лознице, превоз морате платити око сто евра.

Поставља се питање да ли је реално да кубик дрвета плаћате толико и да ли се уопште исплати грејати на тај начин. Опција је или да се смрзнете или да се „истопите“ за неопходни новац, па макар после били у дужничком ропству. Дакле, не долази нама нико са стране да прода то дрво, већ нам наш сународник без трунке гриже савести тражи толики новац за пар цепаница. О поткрадању на количини не треба трошити речи, довољно је навести пример да неки препродавци купљених осам кубика „код сељака на путу“, продају без трунке блама као 12 кубних метара. Зар то није самоуништење? Чист атак на сопствени народ. Рат нам и не треба.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Рикверц еволуција

НАШИ СМО – Хуманост

НОВО – Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (1)
  • comment-avatar
    Nikola 3 months

    Istina, nama su pre par nedelja prodali 13 kubika, kad smo poredjali kuci bilo je 9…

  • Disqus ( )