НАШИ СМО – Хуманост

Национални дан донора, или по нашки – давалаца органа, 6. јун, био је прилика да се у понедељак гласније укаже на значај трансплантације, али и свести људи да је то за многе једини начин да добију другу шансу за живот. Нажалост, био је то дан када се више причало и о чињеници да га наша земља дочекује са најмање урађених трансплантација до сада, да је великом броју пацијената који чекају орган то једини лек, али и ситуацији да не знамо колико је наших грађана није дочекало. Епидемија ковид-19 је додатно усложила проблем, тако да, по изјавама стручњака из ове области, од њеног почетка није било ниједне трансплантације срца. Статистика показује и то да Србија на милион становника има само три даваоца, Хрватска 37, Аустрија 23, Мађарска 17, а Словенија 19, што није резултат за похвалу. Њиме се не мери број датих голова на фудбалској утакмици, већ хуманост народа.

Слушао сам једног од доктора који учествује у самом процесу проналажења давалаца и обављања трансплантације како је на једноставан начин испричао да се некоме тако  може продужити живот, али и указао на значај транспарентности сваког корака који се чини у овом процесу. Од процене који пацијент и поред медицинских напора здравствених радника да му помогну нема начина да преживи, преко разговора са породицом таквих пацијената, до самог организовања трансплантације. Нимало лак посао, признајем и исказујем дивљење, како лекарима, још више људима који и у најтежем моменту могу да се издигну изнад таквог тренутка и донесу одлуку која се може мериити једино највишим оценама људске хуманости. Податак да су у Србији најдуже листе чекања на трансплантацију бубрега и да се на њој тренутно налази око 780 пацијената, да на трансплантацију јетре чека 42 пацијента, а срца 39 људи, у збиру доноси поражавајуће велику бројку, али и указује на потребу да се на време пронађе довољан број оних који ће исказати своју хуманост када им се за то дође време. Који ће подарити орган свог преминулог некоме коме од тога живот зависи, јер само потписивање донорских картица у своје име и о својим органима не значе много уколико за потписано сагласност не буде у кључном тренутку добијена и од породице.

Несрећа је хтела да се једна породица из Лознице пре 11 година нађе баш у таквој ситуацији. Туга је толика да је о њој тешко и причати и писати, али осећам да је то неопходно управо зато да би се чуло за њихов  гест и одлуку да у најтежем могућем тренутку прихвате предлог за донорство и тако некоме спасу живот. Можда баш некоме ко је био узраста њихове ћерке, девојчице која се спремала за малу матуру, али је те 2011. године није дочекала. Трагедија је у њиховом случају била за степеник надвишена управо хуманошћу и свешћу о томе шта је живот. Саопштити некоме да му дете не може победити смрт, да су шансе и испод минимума, тренутак је и осећај какав се тешко може и замислити, али при том још изнети предлог да неки орган свог најмилијег поклоните другоме за кога има наде, оставља без речи нас “обичне смртнике”. Прихватити информацију да губите онога ко вам је најдражи у животу, а притом и предлог о давању његових органа, не може се мерити, рекао бих, ни са најјачим нокаутом. Тај метак у груди преживе само најхрабрији, али и најсвеснији и најприбранији. Када и у том часу останете на својим ногама, срца згрченог у једну тачку, с мислима које лете у секунди, а онда одговорите позитивно, нешто је са чиме се ретко шта може поредити. Ова породица је била јача од најјаче боли, а понуђену прилику да некоме спасу или продуже живот, прихватили су херојски. У томе су видели и продужетак живота њиховог детета кроз живот неког другог ко је имао више среће и нову шансу. То су хероји о којима треба причати. Они то заслужују. Имена нису битна, то ни њима ништа не значи, али о њима морамо знати, морамо их поштовати и ценити као пример који треба следити, макар то и претешко било. Њихова одлука је данас живот некога кога и не познају, али за кога знају да је у једном тренутку спасен. Захваљујући њиховој исправној и људској одлуци.

Ето, и сви ми, барем на Национални дан донора, требало би да се сетимо њиховог геста хуманости, али и њихове девојчице која је баш 6. јуна доживела несрећу, а дан касније изгубила битку за свој тек започет живот.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАЛЕД – Лозница добија дугорочан план развоја

ПОВОДОМ ДАНА ГРАДА – Осам дана програма

НОВО – Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )