НАШИ СМО – Заклетва

zorica visnjic

Данас је четврти дан другог председничког мандата Александра Вучића који је заклетву положио у уторак пред посланицима старог сазива пошто конституисање новог још увек није на видику. Неко би рекао – међу својима. Али, будући да је по полагању заклетве рекао да жели да буде председник за све, онда не би требало бити места сумњи да је њему било драже да започне нови мандат међу бившим него међу актуелним посланицима. Пошто овај текст настаје у том свечаном дану, ко зна шта је све председник предузео у међувремену, између мог писања и вашег читања јер је себи поставио висок циљ – да на крају новог мандата остави бољу Србију него што је затекао.

“Нема жртве коју нећу да поднесем зарад тог циља, нема ствари коју нећу да урадим, труда на који нећу бити спреман. Зато што са идеалима нема компромиса. То је једина ствар око које нема компромиса, а све остало је њему подложно. Компромис је лепа, а не ружна реч. Управо Србија је мој једини идеал”.

И, ево мене како постајем ватрени навијач јер је председников циљ и мој циљ. Зато спремно нудим неколико ургентних ствари од којих треба кренути како бисмо се на крају мандата сви радовали. Прво бих председнику поклонила Устав уз поруку  да његово жртвовање мора почети од најболнијег тренутка – одрицања од сопствене величине у име владавине на темељима уставних ограничења. Затим следи одрицање од свих имела сарадника и окретање онима који су кадри да се носе са свим изазовима добре државне управе. Значи, способним да држе до себе и до нас држећи председника на пристојној дистанци. Свако свој посао, нема председника да јавно постројава, преслишава, наређује и нема неспособних на његову и нашу срамоту. Тако ћемо научити и важну лекцију самопоштовања битну за крајњи председников циљ. Можете ли да замислите такву Србију у којој постоје границе јавне пристојности које се не прелазе – да се држава не унижава недостојним чиновницима и да се чиновници не унижавају сопственим амбицијама већим од њих самих. Када смо то решили, да председнику сугеришемо још неколико ствари, важних за њега, још важнијих за нас.

Прво да одржи обећање, ако то већ није учинио између уторка и петка, и да поднесе оставку на место председника странке. Што се мене тиче, да није обећао, није ни морао јер та оставка њега неће учинити већим председником свих грађана уколико преживе механизми партијске државе. Како сада ствари стоје, бојим се да ће тај механизам самлети све пред собом пре него што пукне од пренапрегнутих очекивања, личних фрустрација оних који чекају да дођу на ред за наплату и још више оних који у тај ред не желе да стану. Топло препоручујем председнику да истраје у видљивом заокрету према опозицији после сусрета са Ђиласом и да то видимо и у новом парламенту. У нормалној Србији на крају председниковог мандата, како ја замишљам, биће сасвим уобичајена ствар да се сусреће и разговара са политичким опонентима, да критику прима са захвалношћу, да смирује, а не да распаљује острашћеност и да то захтева и од других.

У том контексту схватам и председникову поруку – “Код нас су добродошли и Достојевски и Шекспир, Гете и Хемингвеј, то је нешто на шта Србија може да буде поносна макар била и једна од ретких земаља у савременом свету”. Ја то видим и као на пример – Ми смо поносни и на Ристовског, Гонцића, Кустурицу и на Великића, Бојковићеву, Марковића, Баљка. У Србији нема више подобних и неподобних књижевника, уметника, свима су подједнако доступне установе културе, сусрети са публиком, јавне трибине, државни фондови. Знам, није лако бити председник и слушати њихове критике, али то је идеал за који вреди жртвовати све те пијавице које су нас учиниле малокрвним, млитавим и апатичним. Заслужујемо боље иако смо сами криви за стање у којем се налазимо.

Зато председниче, само напред. Мењате се, захтевајте промене. Пет година брзо прође, пролети у трену. Ето, као да је јуче била прва инаугурација, а још нису процесуирани они што су давили новинаре на улици. Поуздано знам да имају сараднике који то и даље раде, перфидно, примитивно и охоло јер мисле да им се може. У сваком случају, у име моје ватрене подршке поклонила бих председнику урамљено писмо Вука Милошу, да га стави на зид уместо сто једног монитора којим се дичи. У том писму крију се све тајне и сва мудрост која прави разлику између државничке честитости и деспотске алавости. Власт уме да се претвори у болест зависности. Било би добро да то писмо остане за оне који ће после доћи, да не покваре бољу Србију коју им је Вучић обећао.

Ето, од мене толико. Ако се још нечег сетим, другом приликом. Важна је добра воља, зар не?

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Гаси светло

НАШИ СМО – Евросонг

НОВО – Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (1)
  • comment-avatar
    Nikola 2 months

    Svaka cast za ovakve clanke, stvarno ste jedine novine vredne citanja, nemam sta drugo reci.

  • Disqus ( )