НАШИ СМО – Сусрет

zorica visnjic

Испричаћу вам једну лепу причу насталу прошле суботе на паркингу у Улици Светог Саве. Ништа у вези са настанком те приче није лепо, још увек не знам ни какав ће јој крај бити, али оно што ју је развило, прави разлику између обичног, непријатног догађаја и неочекиваног обрта. Некада такви обрти постану важнији и од самог исходишта.

Елем, нешто ми је испразнило акумулатор, други пут за седам дана. Ништа страшно да мој ауто није био заробљен између оних чије власнике нисам познавала што ми је сужавало могућност да проблем решим брзо и лако преспајањем са другог акумулатора. Остала је само могућност да мој ауто изгурамо на улицу и да други довеземо у положај како би та операција била изводљива. Прихватила сам тај предлог иако га нисам најбоље разумела због моменталне панике да ће све то да се дешава у врло прометној улици. И онда смо мој спаситељ и ја почели да гурамо ауто, онако како смо могли слабашном снагом балансирајући између друга два на тесном простору. Мени се чинило да ће то трајати читаву вечност, да ће ауто неконтролисано почети да клизи, да ћемо ударити у оба суседна, а убрзо и да би нас неко могао изударати.

Толико је била усијана атмосфера у тих пар минута да сам могла осетити бесне погледе и псовке нестрпљивих возача из оба смера. Толико је ту било срдитости да се она преносила као штафета, са нас на оне из другог правца јер свако је хтео право првенства док нас заобилазе. И онда, зауставља се један аутомобил, из њега излази млада насмејана жена и каже: “Дајте да помогнем”. Онда се појављује и друга млада, насмејана, жена која ништа не каже док се прихвата посла. Прво сам помислила да су оне сапутнице које су се појавиле на том месту као коњица из вестерн филмова не само да спасу нас, него и околне Индијанце који су се могли поубијати међусобно. Тек када је ова друга предложила да из њеног аутомобила узмемо контакт, схватила сам да се оне не познају и да су се обе зауставиле вођене инстиктивном потребом да помогну. Захвалим се, прва млада жена оде, друга довезе ауто до мог али то није био положај који омогућава близак сусрет два акумулатора. “У реду је” – рекох прилазећи њеном аутомобилу како бих се захвалила и тада угледах на предњем седишту корпу са бебом, а на задњем две девојчице, можда трогодишњакиње са баком. Све три су ми се смешиле и ја вам са сигурношћу кажем да од тог старог наранџастог голфа (ваљда је био голф) ништа лепше одавно нисам видела. Од возача до путника који су ме тако лако превели од очаја до усхићења. Да се појавила полиција да ме казни тог момента, да је излетео неки бесни возач да ме псује, да је мој ауто остао непоправљиво мртав на том месту, ништа не би могло покварити чаробни тренутак мог сусрета са толико доброте и лепоте. Оне су отишле, ја сам остала потпуно измештена из стварности у коју једва да ме је вратио пролазник који је очас посла решио проблем. Одвезла сам се до мајстора и сад чекам срећан крај ове приче коју нећу још завршити јер она тражи и мало дигресије.

Кликом на слику отворите анкету

Можда сте помислили да моје истицање жена као јунакиња овог догађаја има везе са родном солидарношћу или намером да наметнем став како су жене возачи, упркос злурадим, најчешће мушким, тврдњама, ипак, боље, пажљивије, културније. Збиља није. Умеју бити опаке, искусила сам то на паркингу код “Лидла” када ме је једна таква ударила излазећи у рикверц, а онда ме, заједно са својим мужем, напала тако страшно да је обезбеђење реговало предлажући да позовемо полицију. Нисам то учинила јер сам журила, а ни штета није била велика. Њу је ваљда додатно разгневила моја присебност и то што сам покварила шоу неприхватањем њених правила игре па је више за публику него за мене театрално изјавила: “Сита сам вас финих”. Момак из обезбеђења, да ме утеши, рече: “Ми ово, госпођо, гледамо сваки дан”. 

Ипак, ово ружно искуство са паркинга није ни принети неким другим у којем су мушкарци били главни актери, али нећу сада о томе. Можда неки други пут јер и те приче заслужују да буду испричане, нарочито зато што се насилничко понашање за воланом све чешће виђа као што се насилнички говор све чешће може чути у свим ситуацијама које омогућавају инфериорним особама да доживе свој тренутак доминације. Не треба их игнорисати, треба им се супротставити и ја не видим бољи начин од оног који су показале две младе жене са почетка приче.

Само се плашим да је нисам испричала како треба. Заслужује бољег писца, таква су времена, за доброту требају нам посебне речи које могу да допру до сваког ума, ако не до срца.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – У винклу

НАШИ СМО – Мир

ФУТСАЛ – Освајачима Купа Србије приређен дочек

ФУТСАЛ: КУП СРБИЈЕ И ПЛЕЈ-ОФ – Прва круна освојена

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (1)
  • comment-avatar
    Nikola 2 years

    Lepo, svaka cast. I nama su tako pomogli ljudi, potpuni stranci, kad sam se auto pokvario mimo civilizacije, na porodicnom putovanju. Vecina prodju, nekima smeta sto smo im na putu, ali ima dobrih ljudi, i takve treba isticati i tu energiju dalje prenositi.

  • Disqus ( )