НАШИ СМО – Мир
Ако је Косово “најскупља српска реч” (Матија Бећковић), а “праскозорје” најлепша, како су предложили ученици на конкурсу Друштва за српски језик и књижевност Србије, онда би реч “мир” могла бити, свакако, једна од најчешће узалудно коришћених, како код нас, тако и у свету. Ту реч често употребљавају политичари када описују своја стремљења у развоју земље, народ је прихвата јер описује стање када су пушке и топови утихнути, а на изборима лепоте мисице је изговарају као део онога што би највише желеле у својој даљој каријери. Многи би да досегну барем сопствени унутрашњи мир, без утицаја “спољашњег фактора”, а не би било згорег да та реч означава трајно стање, којем се надамо кроз векове, макар и на коју деценију.
Нажалост, прелиставајући историју од само тридесетак година уназад, схватамо да мира нема више него на кашичицу. Тек да га омиришемо, да се назре, а онда, опет, као влакна са маслачка, одлепрша, ношен ветром зла и немира. Ето, када гледам своју генерацију, која је крајем осамдесетих закорачила у свет одраслих, није ни две године успела да корача ка замишљеној “светлијој будућности” а већ су је сустигли први немири. Док су неки од нас, те 1989. године, измиривали дуг отаџбини и ЈНА, у комшијској Румунији десила се револуција, распадао се СССР, а недуго затим Не-Мир је закуцао и на врата Југославије. Од Словеније, где је још и најмање трајао, рат се прелио ка Хрватској, па у Босну. Узалуд су пре три деценије Цане, Милан, Гиле, Чавке, Шваба и остали из Брејкерса, ЕКВ и Оргазма окупили супергрупу “Римтутитуки” и из камиона певали по београдским улицама “Мир, брате, мир!”, јер стихови песме “Слушај ‘вамо”, ипак, нису допрли до ушију и срца оних којима је рат већ био у дугорочном плану деловања. И док смо још видали ране, градећи самосталност Србије, пролетела је деценија, стигла деведесет девета са НАТО бомбама. Косовскометохијски рат је био само још један на светској сцени, а о миру су сањали још увек у Алжиру, горело је у Сомалији, ратовало се у Ираку, поштеђени нису били ни у Либији и Сомалији. На истоку Украјине кључало је још 2014, а почетак ове 2022. године већ је уписан у историју као време у којем је Русија одлучно кренула да “реши ствар” с Украјинцима. Горе градови, одлазе људи из својих домова, једни рат потпирују, други га смирују, пожар који се свакодневно гаси и поново распламсава тешко да ће скоро бити локализован.
На прагу великог празника, мир је остао још само у поздраву – Мир божји, Христос васкрсе! Далеко смо сви ми од мира. Чини ми се, некада, све даљи, а потврду томе налазим и у најближем окружењу. Пре неколико дана сам корачао горњојадарским пољима и разговарао са Недељичанима који су одлучно наставили борбу за свој опстанак, противећи се отварању рудника литијума у својим њивама. Повађене су прве цеви из бушотина и, како кажу ови хероји данашњице, нема тих пара које ће прихватити да би неко наставио да испитује шта се налази на 300 метара испод плодних парцела. Снаге још имају, али поверења у државу нимало. Тек мира немају ни трен јер како да буду спокојни док председник државе преко телевизије жали што је заустављен процес који би Лозницу претворио у “мали Токио”.
Како да спавају спокојно после председникове приче о томе колико би Србија могла да згрне пара од експлоатације литијума у долини Јадра, остављајући Јадране који се боре за своју земљу, воду и ваздух под утиском да су својим протестима и револтом полупали лончиће власти у планираним намерама. Мир је миљама далеко од ових људи који свакодневно пролазе крај продатих кућа, скинутих прозора, врата и кровова, и црвено-белих трака којима су опасана имања њихових дојучерашњих комшија. Мира немају докле год слушају председника, истог оног који је тријумфално пре пар месеци дошао у Недељице и обећао да ће све бити по жељи народа, како пати јер у Србији неће бити ископано 56.000 тона литијума, по цени од 76.000 долара за тону и што народ Подриња напушта те крајеве. Због свих тих узнемирујућих речи, о мирном сну само могу да сањају, а огорчени због понашања властите државе не могу честито ни да заспе. Грчевито се борећи за свако парче плодне земље, очајни позивају председника да “дође и да их побије, да сравни села у Јадру са земљом” и да онда мирно настави даље да кује своје државничке планове. Тих игара им је преко главе, а до када ће издржати, данас, пред Васкрс, тешко ко може да претпостави. Оно што им свима треба, баш као и остатку узавреле планете, то је и даље мир, божји, васкршњи, божићни, новогодишњи, свакодневни…
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
