НАШИ СМО – Кампања
У ноћи између среде и четвртка ступила је на снагу забрана медијског извештавања о најомиљенијој функционерској активности током изборних кампања, отварања путева, фабрика, болница, школа и свега другог што би бираче, нарочито оне колебљиве, могло да увери како ће боље сутра сванути у понедељак, одмах пошто се у недељу у ноћ објави да је актуелна власт освојила нови мандат. Тако се дешавало да су исте путеве по Србији отварали по деоницама, мало стари, мало нови, да су важни јавни објекти шминкани, незавршени, за потребе још једног отварања, а да је на деоницу пруге у околини Ваљева, која ни до данас није завршена, некако довучена и локомотива да све делује уверљивије. До бирача је тако стизала најважнија порука, ако ми одемо, све ово ће пропасти јер ови што желе на власт нису способни ни за шта осим да краду, лажу и издају националне интересе. Тако било, тако и остало, ништа се не мења, у Србији се избори добијају пред камерама.
Да је жив и здрав, Вучић је могао и сам да се закључа у фрижидер још у среду пре подне, јер је силан посао већ обавио. Сад му остаје само да председникује, мало на државном, мало на страначком трону и да не брине за минутажу и ступце у медијима јер што прескоче дневничке хронике, дочекаће спотови. Али Вучић није такав, код њега нема опуштања, што рече неко, он у изборној ноћи попије шампањац и већ ујутро креће у нову кампању, ново мерење рејтинга, истраживања јавног мнења. Он се обраћа свима који имају право гласа, његова понуда је за сваког оно што мисли да му треба, а када и сам увиди, сумњам да му то сме неко други да каже, да га, можда, има мало више него што треба, направи спот у којем искаче из фрижидера, зато што мора, јер је посла преко главе.
Када сам први пут видела спот, помислила сам како је то добра идеја, нашалити се на свој рачун, неутралисати примедбе опозиције, а истовремено поручити грађанима да је то, заправо, лична жртва у име општег добра. Већ после неколико дана када је почео да искаче на сваких пола сата из фрижидера на свим каналима, добар штос је прешао у своју супротност. Аман, човече, одмори мало. Тако је мој први утисак да је ову бледу изборну кампању у сенци рата у Украјини обележио баш тај фрижидер на више симболичних нивоа, а други да су поједини новинари, из медија који нерадо примају опозиционаре, преузели улогу гонича стада. Просто је немогуће не чути пуцкетање бича у ваздуху, као да је питање тренутка када ће се некоме сручити на главу. Добро би било да сви они који нерадо улазе у те студије, као у непријатељска гнезда, погледају гостовањаЂинђића у кампањи двехиљадите. Он у те емисије није улазио инфериорно, није придавао значај онима преко пута нити њиховој зловољи, већ је успевао да се наметне самопоуздањем и јасним порукама. Ђинђић је био вођен страшћу да освоји власт, као што је Вучић већ десет година да је задржи. То је тај зачин, који прави разлику. Овде морам да направим малу дигресију, тек да кажем, због могућег погрешног тумачења, да је Ђинђићева страст потицала из уверења да је могуће Србију променити набоље, у то ни најмање не сумњам.
Вратимо се овој кампањи тек да видимо шта се дешава са грађанима. Ни код њих, чини се, нема ништа ново јер и последње истраживање ЦРТЕ и Ипсоса показује да се наставља тренд опадања интересовања грађана за политику, да имају оскудна знања о политичком систему своје земље, да дају веома ниске оцене Скупштини и Влади и да чак 62 одсто испитаника сматра да политичари не говоре истину. То вам је оно што најчешће можете чути – сви су исти, неће ни нови бити бољи, ови су бар урадили нешто. Тако је било у Милошевићево време, тако је било у Тадићево, тако је и у Вучићево. Режими падају тек када се сами од себе потроше и када се пробуди енергија бирача да тај нужни пад убрза и што је најважније, када намиришу новог вођу.
Е, сад, право је питање мора ли тако. Зашто у Србији, осим сучељавања Тадића и Николића, нисмо видели озбиљан политички дијалог? Не емисију са 125 учесника, реда ради, већ емисије које ћемо желети да гледамо како бисмо докучили шта ко мисли о питањима која су важна и за сваког појединца и за државу – од положаја радника не само у приватном, него и у јавном сектору, сиромаштву и социјалној немоћи, о привилегованим приступима буџетском новцу, задуживању државе, односу према страном капиталу и домаћим привредницима, корупцији и партократији, медијским слободама, па до децидног изјашњавања о најактуелнијим питањима као што су “Рио Тинто”, борски рудници, где је Србија на Косову, треба ли нам НАТО, на којој смо страни историје, до цивилизацијских изазова као што су истополне заједнице.
То је кампања коју чекам и којој се надам. Кампања која ће поштовати своје бираче.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
