ВУК МИТРОВИЋ, РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ МЛАЂИХ ОД 17 – Параде уђу у крв

У репрезентацији Србије за млађе од 17 година играју два Лозничанина – Вук Митровић и Вељко Миросавић, обојица са дефанзивним задацима. Вељко, однедавно у Чукаричком, је одбрамбени играч, а Вук последња препрека противницима – чувар мреже.

На којој ће позицији играти Вук никада није било питање, иако му то нико није наметао. Отац Драган био је голман и узор малом Вуку па је хтео да буде попут њега.

– Отац ме је научио првим фудбалским корацима, како да шутнем лопту и све остало тако да сам у Гучево из Бање Ковиљаче дошао са пет, шест година и одређеним предзнањем. Није, међутим, било лако, на првом тренингу сам плакао зато што је било превише деце, бучно, сви су нешто викали, али после сам се ослободио и одједном ми је све било супер. Ту ми је тренер био Милојица Рађевац и добро смо радили. Потом сам прешао у Пчелињо са неких осам, девет година, довео ме је тренер Душан Николић, и то је био тим који је освајао бројне турнире по Србији, БиХ, али и у иностранству. Из Шведске смо донели титулу. Побеђивали смо и Партизан, само што они тада нису играли под тим именом. Тај период ми је много значио, радили смо озбиљно и напредовали – сећа се Митровић.

Један од турнира био је пресудан и за Вуков одлазак у Земун. У утакмици коју је Пчелињо добио дечак голман показао је свој таленат, као и још неколико играча. Тренер противничког тима добро их је запамтио, остао у контакту са Николићем и када је дошло време да дечаци крену ка професионалним водама, позвао их је на пробу. Тако је и Вук ступио на пут који води ка професионалној каријери.

Није све било лако, из техничких разлога није одмах могао бити регистрован па је у првој полусезони само тренирао и бранио на пријатељским утакмицама, а потом је кренуо пут позиције првог голмана. За позив у националну селекцију млађих од 17 година пресудна је такође била једна утакмица. Земун је играо са Црвеном звездом, изгубио са 2:1, али је Митровић одлично бранио, што је привукло пажњу селектора, а позив је стигао као награда.

Тренери су кључ

Таленат без рада не значи много, али ни рад без доброг тренера који спортисту може усмерити на прави пут. Митровић каже да су му на почетку много значили тренери Младен Мишић и Драган Алексић који су трасирали пут његовог голманског развоја. У Београду му је рад са Страхињом Ђурићем омогућио да настави даље, а у Земуну одлично ради и са Перишом Сантрачем, као и са тренером Иваном Алфиревићем и помоћним тренером Милошем Цупаћем. Јако добар стручњак са којим су тренинзи такође драгоцени, каже Вук, је и тренер голмана репрезентације Фараго Силард.

Сви они се труде да што више знања пренесу младим играчима и да им омогуће даљи развој и напредак у каријери.

Отићи још као дечак у Београд, одвојити се од породице није лако. Вук је имао 15 година када је начинио тај корак.

– Није то лако, али спремао сам се, знао сам да ћу кад-тад отићи, што је помогло да се брзо прилагодим и осамосталим. Лакше је било и зато што сам најпре живео код тетке годину дана, а сада сам сам у стану. Сналазим се, научио сам и да спремим себи нешто па комбинујем, некада једем напољу, некада спремам. За сваког младог човека важно је да буде самосталан и спреман на све – каже Вук.

Голмани су последња линија одбране, они су ти од којих се очекује да зауставе противника када пробије све линије, али то, јасно, није ни најмање лако. Велика је одговорност, а подршка навијача ту када добро бране, али још већа љутња када направе кобну грешку.

– То је психички најтежа позиција у тиму. Знамо да иза нас нема никога и нико не може да нас сачува тако да је пред сваку утакмицу јако битно добро се припремити. Мораш да будеш спреман и физички и психички јер никад не знаш шта која утакмица доноси, ма ко био противник. Концентрација не сме да попушта током целог меча и не сме да буде опуштања – објашњава Митровић.

У Земуну се добро ради и на тактици, игрању ногама и на изношењу лопте јер, каже млади чувар мреже, у данашњем фудбалу без тога се не може бити професионални голман.

– Волим голманске тренинге, навикне се човек на то. Некоме са стране наше бацање и летови  изгледају, у најмању руку чудно, али недостају када их нема. Када сам био повређен, тренирао сам са осталим играчима, трчао, али нисам седам дана имао голмански тренинг и недостајало ми је, једноставно, хоћу да се бацим – каже младић који је још као дечак показивао велики таленат.

У националном дресу Вук је дебитовао против Северне Македоније у победи од 5:0 и каже да много воли да буде са репрезентацијом јер су га добро прихватили и саиграчи и стручни штаб, а све је на високом професионалном нивоу.

– Преда мном је време и план ми је да се развијам тренинг по тренинг, утакмицу по утакмицу. Можда ове године добијем прилику да дебитујем за први тим, али циљ је да напредујем и да искористим шансу када је добијем – каже Вук.

У спорту велику улогу, поред неуморног рада и талента, игра и срећа, али, како кажу, она се заслужује. Млади Вук даје све од себе да је залагањем наведе да му се осмехне и на добром је путу.

Н. Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

КРИСТИЈАН БАБИЋ ИЗ БАЊЕ КОВИЉАЧЕ – Од оронулог ‘’фиће’’  направио лепотана

ФУДБАЛЕР ВЛАДИМИР МОЛЕРОВИЋ ПО ПОВРАТКУ ИЗ ИНДИЈЕ – Четири месеца од собе до стадиона

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.