ГОРЊЕ НЕДЕЉИЦЕ – Да л’ је тачка ил’ запета?

Дан хладан, јануарски, негде око нуле, а сунчан. Горње Недељице. Тренутно најпознатије село у Србији, а и шире. Сада да крочи овде, рекао би човек село ко село, асфалтни пут вијуга кроз њега, одвајају се бочно макадами са остацима леда који се на јападним странама, како то каже народ, није отопио. Валовита брда, голо дрвеће, соко који кружи над ливадама вребајући неопрезан плен, тишина коју прекине блејање оваца издалека, или пролазак понеког аутомобила. Наизглед, све нормално, али није. Недељице су епицентар отпора, село чије су име одлично научили у компанији “Рио Тинто”, село које је рекло “Не” и руднику и држави. У које је лично председник морао доћи на ноге сељацима, да разговара, село због којег је Влада ипак рекла не “Рио Тинту” и јадариту.

Видећемо шта ће бити

Битка је, чини се добијена, рат још није, кажу у селу они који су од почетка били против рудника. Да борба није била лака, сведочи призор из Светосавске улице. Нажалост, нису то кулисе неког ратног или филма катастрофе. Призор вуковарски, куће од којих су остали само зидови, димњаци штрче из до јуче нечијих, а сада обезкровљених домова. Једино што нису црне од ватре и на зидовима нема трагова шрапнела. Неко је због рудника продао дедовину, очевину, заборавио сав зној и муку уложене у изградњу куће, у земљу која му је хранила породицу, капитулирао пред понудом од неколико нула и отишао. Са неких кућа буквално је све однето, поскидани прозори, врата, кровови, и не зна човек да ли је то страшније видети или оне друге, које изгледају као у журби напуштене, у којима још увек виси лустер из дечје собе, виде се склопљена дечја колица на спрату, стоји у голој гаражи плетена корпа којом се некада носи кукуруз, висе завесе на прозорима као да је неко још увек ту. А није. Уместо људи, ту су две табле “Пажња! Опасност! Могућност пада објекта” и друга “Приватан посед. Приступ забрањен неовлашћеним особама”. То сада припада “Рио Тинту” као доказ да је део започетог плана испуњен. Да неко није хтео да се бори за своје или није веровао у успех. Свеједно, имао је цену, исплаћен је и адреса му нису више Горње Недељице.

Један од оних који је веровао, није хтео дати своје, јесте Живко Петковић коме је представништво рударске компаније у комшилуку. Нада се не још дуго. Каже да после одлуке Владе Србије о укидању Просторног плана подручја посебне намене за прераду минерала јадарит, свих дозвола и уредби у вези са “Рио Тинтом”, има дозе оптимизма у народу, али је још увек неповерљив.

– Људи гледају наше удружење, стекли су поверење да нисмо ни Вучићеви, ни Ђиласови, ни страни плаћеници већ да заступамо интересе народа. Ако је власт стварно спремна да уради што је рекла, то ће бити видљиво на терену. Треба још доста тога да се уради, утврдити стање њива на којима су бушотине, обећано је да ће држава послати инспекције па ћемо видети шта ће оне рећи, али ћемо имати и ми своје инспекције. Видети шта са продатим домаћинствима, од 52 продато је 48 или 49, шта са кућама које подсећају на ратну зону. Причали су ови из компаније да ће их порушити. Видећемо. Доказали смо да је агресија из 1999. настављена само другим методама, не више оружјем, него да новцем буше по нашим институцијама. Мислим да су у овој причи сада стављени тачка и запета, видећемо шта ће бити – прича Петковић који, вели, није дозволио “Рио Тинту” пролаз кроз његове њиве.

Каже да су, када је почео отпор, себи поставили велике циљеве. Било је ту поткачивања од политичара, машинерије “Рио Тинта”, са разних страна, али је остао костур удружења и издржао до краја.

– Нисмо се дали, а није било лако. Нисмо дали да се политичари умешају, да нас заведу, да нас поједине еколошке организације одведу у слепу улицу. Размишљали смо својим главама. Овај народ је паметан, само кад хоће да размисли, можда не могу нешто да ураде један или два човека, али десет људи кад седне, размисли, размени мишљење, дође се до успеха – каже и показује транспарент изнад пута ка његовом дворишту, тик до седишта “Рио Тинта”, на коме пише “Не – рудник, Да -живот” као став већине мештана који нису хтели да њихове оранице, шуме и ливаде постану “долина литијума”.

Да им видимо леђа

Нешто даље од њега,  на почетку улице напуштених кућа у комшилуку, старији човек у дворишту.

– Новинар? Брате мили, колико вас има. Нема ко није овуда прошао. Да ми је да нас заборавите, да опет живимо мирно. Ђаво да носи ове што нађоше тај јадарит. Јесте, продао комшија, све поскидао и отишао. Његова ствар. Да се врати? Тешко. Како да се врате када су продали, то није више њихово. Опет и да се то деси, како ће погледати у очи онима који су се борили да наша долина остане наша? Сад се вероватно сви они кају, али ко им је крив – каже па пожури да се склони са студени.

За причу је расположен Драган Карајчић, председник МЗ Горње Недељице, Брасина и Брезјак, који је од почетка био уз своје мештане.

– Прича није завршена док им не видимо леђа, док не поваде све цеви по пољу, не ураде рекултивацију земљишта где су бушотине, док кућама са којих су скинути кровове не врате изглед или их поруше, док не пошуме посечене шуме у Пауљама, нећемо имати мира. Чекамо да ових дана дођу инспекције, као што је премијерка обећала, да утврде стања на терену, колико су тачно шуме посекли, колико земљишта загадили, какав је квалитет воде Јадра на месту  где се улива у Дрину, а какав изнад Драгиначког моста, то ћемо све тражити ових дана. Све то да се утврди и да нам надокнаде. Док не видимо да је обезбеђење “Рио Тинта” напустило село и представништво на Брезјаку, нећемо бити мирни. Тек онда ћемо знати да је готово, а пратићемо ситуацију да не буде отерали “Рио Тинто”, а дошли други Аустралијанци под другим именом, или Кинези – каже он.

Објашњава да има 520 бушотина и да мештани не знају какво је стање њива на којима су, око њих и даље има цурења, има и једна где је “Винча” наложила моментално затварање у троструком кавезу због велике радијације, вели Карајчић. Подржавамо САНУ која је рекла да рудник није потребан и да ће загадити околину и то признајемо, иначе, у овом моменту има још много питања, а мало одговора, рече још.

Недељице, село које је одбранило своје, где људи нису хтели да одустану, а не покушају да сачувају здраву воду, ваздух и земљу. Село које није (од)бранило само себе, већ много више. Нажалост, многи то нису схватили. Нема везе. Важно је да ће њихов пејзаж остати непромењен, а јадарит под земљом, на сигурном.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И…

СПОМЕНИК У ЦИКОТАМА – Сећање на жртве фашизма

ЖИВОТ У ДОЛИНИ ЈАДРА – Рудник није бања

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.