НАШИ СМО – Мамурлук
Делује да ће нам цела година бити као новогодишња ноћ, лудовање за све паре уз споро и болно трежњење али без неизбежног питања – да ли је вредело? То питање можда ће се свести на лични ниво, испред неког тријажног центра, али нећете га чути од било ког представника власти који је одлучивао о томе шта је прече, да се народ мало забави, да се заради који динар или да се сачувају здравље и здравствени ресурси. Оно што сте могли да чујете јесте хвалисање како смо били светска престоница забаве, колико се пара слило у буџет само у тој ноћи, а после два-три дана и патетичну жалопојку над сиротим здравственим радницима којима одмене нема. Питање шта је прече, паре или здравље, по свему судећи провлачиће се и током целе ове године, али бојим се да нећемо даље маћи од већ виђеног. Постављаће га забринути грађани и еколошки активисти решени да не одустају од захтева да се забрани експлоатација јадарита, али неће и власт. За њу је то првенствено питање – колико то кошта и кога?
Да видимо шта смо дужни, како је рекла премијерка гостујући на омиљеној телевизији само дан-два пошто је председник рекао да у Влади Србије јача отпор према ”Рио Тинту”. На мене она није оставила утисак да је стварно против рудника, него да би таква одлука била изнуђена под притиском јавности. Нешто као, хтели сте, ето вам. И то и би, а ми и даље не знамо ко су противници у влади, нисмо чули чак ни дисонантне министарске тонове као ни на основу чега би се утврдило да смо нешто дужни пошто, како се тврди, нисмо потписали никакав обавезујући папир. Нешто ми говори да би овај случај побуњених и неидентификованих чланова Владе могао бити решен јавном молбом председника премијерки да се одложи тако драстична одлука док се не види Студија о процени утицаја рудника на животну средину. И док се они буду пренемагали, ето прођоше и избори.
Пре тих избора требало би да прође референдум о уставним променама. Онако, нашки – да се испуни форма , да се некако приближимо затварању претприступног поглавља које нас највише мучи. Тако ћемо и гласати – по утиску, неко зато што власт каже да тако треба, неко што опозиција каже да то ништа не ваља, неко што га баш брига па ће видети шта ће кад узме листић, неки ће и бојкотовати, опет из разних разлога. Бојим се да ће мало бити оних који ће гласати из убеђења оваквих или онаквих, а најмање оних који ће своју одлуку донети на основу уверења да без слободних тужилаца и судија нико није сигуран у овој земљи. Зато ми се чини да референдум, какав год исход гласања био, ништа неће променити – нећемо се пробудити 17. јануара у новој Србији у којој се доказује кривица, а не невиност.
Јавна сцена биће и даље судница-лудница где није потребан доказ да је неко лопов, шпијун, плаћеник, потенцијални атентатор или навијач атентатора – довољно је само понављање оптужбе уз ускраћивање сваке могућности да се и одбрана чује на истом месту. Није нужно да то буде само противник режима или новинар који није под контролом, видели смо за шта су све од својих оптуживани и високи државни службеници и шта се десило? Ништа. Неки су само на тежи начин видели како то изгледа бити на истом месту на које су и они смештали друге и сад свако стрепи када ће доћи на ред. А доћи ће, пре или касније, ако ово лудило нечасних не буде прекинуто. Сада не делује да ће скоро. Чак мислим да се неће смирити ни после избора, да ће бити само суровије.
По свему судећи биће ово дуга и тешка година са одложеним роком плаћања и одговором на питање – да ли је вредело.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
