НАШИ СМО – Моје
Када овај текст угледа светлост дана, већ ће бити познато да ли ће председник Србије потписати Указ о проглашењу Закона о експропријацији или не. Ја навијам да га не потпише, чак гајим огромну наду да неће иако је данас (уторак) рекао “Чини ми се да ћу потписати.” Каже да је прочитао три различита мишљења стручњака у којима се не наводи да има ичега противуставног.
Апсолутно је немогуће да председник претходних дана није прочитао сасвим супротна мишљења угледних професора права, правника, Адвокатске коморе и бројних стручњака за људска права који су имали врло озбиљне примедбе на усвојени закон. Суштина свих тих примедаба своди се на одсуство јавне расправе и могућност да се укаже на лоше стране предложених решења, да се њиме подрива право на приватну својину гарантовану Уставом, да основ за одузимање имовине, без обзира на облик својине, може бити некакав међународни уговор у оквиру којег чак и комерцијални са неком иностраном фирмом и да ће Влада имати дискреционо право да проглашава одређене пројекте за пројекте од јавног интереса. При томе власницима имовине оставља се само пет дана да се изјасне о понуди чије одбијање не одлаже извршење, него упућује на тражење правде на суду. Дакле, цео живот стицања и чувања имовине генерација и генерација неке породице може нестати за само пет дана. Ко је кадар да за пет дана или 120 сати без спавања, преломи и прежали – ево вам све што смо стицали моји преци и ја, вама је моје прече. Тако би, ваљда, требало да поступи неко ко разуме јавни интерес и принцип да опште добро тражи често и личне жртве. Али како да тако поступи неко ко треба да се одрекне свог добра зарад нечијег профита?
Председник је, уз то “Чини ми се”, још рекао да не воли претње и ултиматуме, наводећи да се не плаши протеста против тог закона нити блокада саобраћаја, као и да се не плаши улице већ да само на изборима може да буде побеђен – или у супротном да га убију. Не дај, Боже. Или смо превише размазили председника или је он све погрешно разумео. Овде се уопште не ради о њему и ако се не нађе нико из његовог улизичког окружења да му то и објасни, неће бити добро ни за кога. Била сам на протесту у Лозници, отишла сам као новинарка не очекујући ништа што већ нисам видела или чула на протестима у протеклих тридесет година, а вратила се са чврстим уверењем да је тамо био народ вођен егзистенцијалним инстиктом. То се могло осетити у ваздуху, никакве везе са тим нису имала повремена политичка скандирања нити страначке личности у публици. Сад, неко ће рећи да је то био субјективни или чисто емоционални доживљај, али ја вам кажем са сигурношћу да није и да ми не да мира страх да ћемо се сви у то уверити на много тежи начин.
Није само “Рио Тинто” тај којег се људи плаше, њихов страх је да ћемо дедовину претворити у колонију, а да ћемо сви бити потенцијалне избеглице пред крупним капиталом, понижени и обесправљени. Можете да ми верујете или не, исте страхове имају сви људи са којима сам разговарала претходних дана без обзира на политичко опредељење, укључујући и напредњаке. Нарочито њих, није им лако ових дана. И немојте ни случајно да помислите како ту има простора за било каква ликовања. Ово су озбиљне ствари за озбиљне људе као што су биле кроз целу историју. Разлика је у томе што се у овом случају најпогођеније осећају људи са села, они који су гинули због међе и ишли без поговора у ратове да би одбранили своје. У праву сте и сви ви који ћете рећи да правна несигурност исто погађа и људе у граду који такође, на исти начин могу остати без имовине, паркова или било чега другог што неком западне за око као добра локација. Заједничко и једнима и другима је страх да ћемо због БДП упропастити и воду и ваздух и земљу. Можда смо касно почели да ценимо оно што имамо, можда је требало да дође корона и да закључани у четири зида боље сагледамо како је лепа Србија и како нисмо умели да је ценимо. Српски сељак је то знао и пре короне и то чини малу разлику уз ендемску везаност за земљу и своје. Опасно је потценити тај осећај припадања.
Има у овој причи много више аспеката него што ја имам редова на располагању. А и све што сам хтела да кажем јесте да је последњи час за разговор. Ово је протест који је тек почео и неће лако стати јер свако у њему види неке своје егзистенцијалне разлоге. На њима лако може да се оклизне свако ко покуша да га исполитизује, а највећи губитник може бити онај који ужива највише поверења. У томе ја налазим разлог за наду да ће Вучић успети да се издигне од челника странке до државника свесног са чим има посла и шта му је дужност. Зато ми се чини да његово “Чини ми се” више обећава да неће потписати закон који нико неће, него да стварно хоће. Можда само тврди пазар, можда још увек испитује јавно мњење, можда већ схвата да су багер, мотке и чекићи увод у нешто што нико не жели и неће моћи да контролише и да кајање никоме неће бити од користи.
Можда се Србија, збиља, брани у јадарској долини, а можда се и председник брани на истом месту. Само што му треба још мало времена да то схвати.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
