ЈАДАРИТ – ЧЕГА СЕ ПЛАШЕ ЛОЗНИЧАНИ (4) – За народ или за профит?

ЈАДАРИТ – ЧЕГА СЕ ПЛАШЕ ЛОЗНИЧАНИ (4) – За народ или за профит?

Да ли је могуће да нико у држави не пита надлежне институције како компанија може добити било какав документ када није још ни ушла у власништво комплетног земљишта на коме планира рудник, каже Мирослав Мијатовић из ПАКТ-а. Они су ову земљу дали на извол’те свакоме ко је дошао да сиса наше природне ресурсе, отима нам воду, земљу, цео концепт се заснива на томе дајте лепо све странцима, а народ нека се запошљава да леми каблове за 300 евра, сматра Александар Јовановић Ћута из “Еколошког устанка”. Наш циљ је да у западној Србији сачувамо земљу, воду и ваздух, останемо на својим имањима и бавимо се пољопривредом, каже Златко Кокановић, потпредседник Удружења “Не дамо Јадар”

Прича о јадариту је од минерала који доноси препород стигла до оштро супротстављених ставова оних који су за рудник и оних који су против њега. Идила је трајала отприлике док нису почела питања о утицају рудника на људе и животну средину, а први знак да све неће бити бајковито на релацији “Рио Тинто” и, пре свега, житеља села у која “стиже” рудник, можда је био протест испред просторија компаније у Лозници. Тог другог дана октобра прошле године организатори скупа, удружења грађана за заштиту горњег Јадра и Подрињског антикорупцијског тима (ПАКТ) захтевали су хитно обустављање свих активности које се односе на изградњу рудника и да се одустане од пројекта експлоатације литијума због тога што већ “петнаест година немају одговоре како ће изгледати флотација руде, како ће се и где депоновати јаловина из рудника и какав ће то утицај имати на животну средину”.



Мирослав Мијатовић из ПАКТ-а, један од суорганизатора скупа, тада је рекао да је највећи проблем, а и повод протеста, то што је “држава једноставно решила да је то пројекат од националног интереса, а није питала грађане”. Желимо подсетити државу и њене функционере да морају питати грађане који их плаћају да ли желе тај пројекат или не и под којим условима, рекао је он тада. Шта каже годину дана касније?

Референдум као фарса

– Имамо пример да се директор ЈП “Србија путеви” практично одрекао својих овлашћења у корист “Рио Тинта” и овластио их да прибављају документацију потребну за државни пут Лозница – Ваљево, што би требало да раде јавна предузећа. То је круцијалани доказ да држава Србија ради за “Рио Тинто”, што је случај каквог нема ни у “банана републикама”. То је још један аргумент да је и референдум који се најављује од стране Зоране Михајловић и Александра Вучића само фарса која се припрема да би се направио добар алиби за отварање рудника. Да, наводно, народ одлучи, а поента је да паралелно са том иницијативом имамо измену закона о референдуму који је Венецијанска комисија вратила Влади Србије на поновну дораду уз бројне примедбе. Сад чујемо да ниједна од наших примедаба није усвојена, а сматрамо да главни члан јесте да се укида цензус од 50 одсто, који би нама био аргумент за позив на бојкот, а који се тиме народу, који је против рудника, избија из руку. Уверени смо да је референдум фарса и што се тиче наших тренутних владајућих структура, одлучено да рудник буде ту – прича Мијатовић.

Њему, како каже, само није јасно како компанија, Влада и наши функционери који заступају овај пројекат врло гласно, мисле проћи поред живог народа и да “Рио Тинто” протера машине у долину Јадра. Он је уверен да им народ неће дозволити пролаз.

– Што се тиче ПАКТ-а, урадили смо све што смо могли што се тиче наших институција система. Имамо иницијативу упућену Уставном суду за оцену уставности Уредбе Владе којом се проглашава Просторни план посебне намене за рудник јадарита која стоји скоро годину дана. Уставни суд се не оглашава, а предложили смо обуставу свих активности “Рио Тинта” до његове одлуке. Чак ни ту меру нису спровели и праве се неми на нашу инцијативу. На насилну пренамену земљишта, из пољопривредног у грађевинско,  упутили смо жалбу Уставном суду и више од шест месеци он се не оглашава. Ми смо наше ресурсе ставили у функцију да помогнемо држави, да направимо један бољи законодавни систем у овом рударском сегменту којим се нисмо бавили у претходним годинама, јесмо заштитом животне средине и корупцијом – каже он.


Као “скандалозно” оцењује то се ПАКТ-у ових дана обратио Рударски факултет и рекао да не поседује документацију у вези са пројектом “Јадар” компаније “Rio Sava Exploration”. Замислите високошколску установу у Србији која је радила истраживање за “Рио Тинто” и обавезала се да сву документацију, сва истраживања преда тој компанији. Обавестили су нас да нам је не могу предати јер није у њиховом поседу што је “невероватно”.

– Да ли је могуће да нико у држави не пита надлежне институције како компанија може добити било какав документ када није још ни ушла у власништво комплетног земљишта на коме планирају рудник. Немају чак ни 50 одсто планираног земљишта. Указујемо од почетка где је озбиљан проблем, о томе сам говорио у САНУ, а наша процена је да је то један од највећих коруптивних ризика у читавом пројекту и није случајно да “Рио Тинто” и наше надлежне институције крију имена и презимена професора који су радили истраживања за њих. Постоји опасност да неко од тих професора, 50-60, а они се сигурно налазе на листи министарства, буде биран у комисије за усвајање одређених стратегија процене утицаја. Указујемо да не знамо њихова имена и да ће се неки од њих који су били ангажовани од “Рио Тинта” појавити у комисији која ће на крају донети позитивно мишљење о Студији процене утицаја на животну средину. Ступили смо у контакт са човеком који је задужен у УН као известилац за људска права и заштиту животне средине, припремамо документацију и од њега очекујемо да то прочита на Савету УН и проблем делегирамо и тамо – закључује Мијатовић.

Земља дата на извол’те

Александар Јовановић Ћута из “Еколошког устанка” каже да треба бринемо о нашим природним богатствима и да их бранимо.

– Прошли смо све и свашта за минулих 30 година, али никада се није десило да неко дође да тера сељака који нас све храни са његове њиве. Мени су људи поклонили пет ари земље у Недељицама, то не сматрам поклоном већ да су ми земљу дали на чување. Да је сачувам као што је обавеза свих нас да никад не дозволимо да”Рио Тинто” дође овде и отера људе који живе од пољопривреде. Фаза у којој се сада налазимо је черупање природе по принципу ко шта дохвати. Србија је постала један шведски сто, где свако на извол’те дође и послужи се чиме год хоће. Они су ову земљу дали на извол’те свакоме које дошао да сиса наше природне ресурсе, отима нам воду, земљу. Цео концепт се заснива на томе дајте лепо све странцима, а народ нека се запошљава да леми каблове за 300 евра. Питање је чије је ово, ако је наше, дај да ми бринемо о њему, да одредимо како ћемо то да експлоатишемо и располажемо тиме. Овде је или они, “Рио Тинто”, или ће људи одавде морати да се селе. Не постоји никаква варијанта да “Рио Тинто” овде дође – казао је он и додао да ће, уколико се ништа не буде предузимало, “неки “Рио Тинто” свима доћи под прозор”.


Прича је спакована, оцењује он и тврди “они су се договорили, и ставили све државне ресурсе и институције у функцију тог пројекта”. Заборавили су, каже, да се нису договорили са онима са којима је једино требало да се договоре, а то су људи који живе на овом терену.

– Ко ће овде да спроведе тај пројекат, ко ће да употреби физичку силу против народа који ће се побунити. Да ли је могуће задовољити еколошке стандарде које они обећавају и експлоатацију, а да људи наставе да производе млеко, имају кошнице, пчеле и мед, то је немогуће. Уколико је могуће, мораће да нам покаже “Рио Тинто” место где они експлоатишу литијум, а да около зује пчеле, краве пасу и људи живе мирно у својим селима. Када ту слику видимо, онда ће то моћи, а ту слику нећемо видети никад. На Старој планини смо показали да је могуће сачувати природне ресурсе, своју земљу, воду, реку, морамо то да бранимо и овде и не постоји друга опција – каже Јовановић.

То што су откупили педесетак кућа и тих 50 одсто њима потребног земљишта не даје им за право да могу отворити рудник, а њима поред 253 хектара за рудник, треба сто хектара за инфраструктуру, за депонију 164 хектара, плус што незаконито покушавају да изврше проширење Просторног плана посебне намене и ураде још једну депонију између река Корените и Јадра која у мапама не постоји, а биће буквално главна. Тако каже Златко Кокановић, потпредседник Удружења “Не дамо Јадар”.

Политика нас не интересује

– Планирају ту да раде комплетну прераду, дневно дробљење четири до пет хиљада тона чврстог стенског материјала, па ће користити око хиљаду тона сумпорне киселине, па хлороводоничне, од три и по до седам и по тона експлозива дневно. Треба им око десет хиљада метара кубних гаса на сат за сушење јаловине. Када их питамо шта ће бити са прашином, буком, испаравањем, водом, земљом, нико нема одговора. Ако то што намеравају и ураде, нема ни Недељица, Брњца, Брадића,Великог Села, ни Лознице јер они су сад навели да је утицај рудника око сто километара, а када кажу сто, можемо предвидети да је још толико. Струка је своје рекла у САНУ. Јасно и гласно су изнели своје ставове и они гарантују за то што су рекли док компанија не стоји ни иза чега што каже. Они су се појавили 2004. бушкали по пољима. Прво је била прича треба им педесетак хектара, па 70, па неће се то овде ни примећивати ни осећати, а на крају је то дошло до 253 хектара за рудник, а уз остало је то 600, 700 хектара и немају црвену линију, не знају где им је крај. Хвале се са неким постројењем које нигде у свету није радило и не зна се како функционише, то је рађено у лабораторијским условима, не у реалним и то треба да дође овде, да буквално експериментишу на нама – прича Кокановић коме рудник треба да буде у комшилуку.


Видећемо како ће се даље држава понашати, да ли ће стати у заштиту свог народа или на страну компаније, каже он.

– Министарка Михајловић изјављује да је за пројекат “Јадар” и верује компанији да ће они применити све што је у њиховој моћи. Дали смо понуду њој, премијерки и председнику државе, да дођу овде, даћемо им плацеве да направе куће, доведу своју децу и заједно са нама живе поред рудника ако је то тако добро и фино. Држава Србија откупљује сеоске куће да доведе младе и оживи пуста села, док она као што су Горње Недељице и још двадесетак у овом крају треба да расели, а наше село је живо село, млади су остали, има доста деце. Слали смо дописе министру Кркобабићу и ниједном нам није одговорио. Иначе, ове, сушне,  године принос соје је од 3 до 4 тоне по хектару, што нигде нема у Србији, кукуруз је од 10 до 12 тона зрна по хектару, имали смо и пет откоса луцерке, шта да кажемо када је добра. Овде се рудник планира на најплоднијој земљи, где шта год бациш оно никне. Политика нас не интересује. Наш циљ је да сачувамо земљу, воду и ваздух, да останемо на својим имањима и бавимо се пољопривредом. – каже и подсећа да су пројектом угрожена 22 села, 17 у лозничкој и пет у крупањској општини, у којима живи око 19.000 становника.


Милијарда и по долара годишње

Уколико компанија “Рио Тинто” реализује пројекат “Јадар”, он би допринео бруто додатој вредности у износу од 1,5 милијарди долара годишње, директно би запослио 1.170 радника, а индиректно још 3.950, показала је Студија о економском утицају тог пројекта представљена 29. октобра у Привредној комори Србије (ПКС), а представио ју је професор Економског факултета у Београду Драган Лончар у име аутора студије “Петерхоф консалтинг д.о.о”. Лончар је подсетио да је пројекат “Јадар” започет 2004. године открићем јадарита и од тада је “Рио Тинто” уложио више од 25 милиона долара усавршавајући технологију прераде новог минерала. Истакао је да је планирано да се ископавање врши око 30 година, да почне 2026, у околини Лознице и Крупња на површини од око 300 хектара. Додао је да “Рио Тинто” планира да за овај пројекат уложи 2,4 милијарди долара, чиме би, каже Лончар, то постала највећа инвестиција у Србији икада реализована.

Лончар је казао да ће рудник моћи да производи приближно 58.000 тона литијум-карбоната, 160.000 тона борне киселине и 255.000 тона натријум-сулфата као нуспроизводе, пренели су медији.Укупни годишњи допринос пројекта привреди процењује се на 2,9 одсто БДП-а, узимајући у обзир ланац снабдевања и ефекте потрошње. Пројекат би подржао 5.120 радних места директно и индиректно, а просечна нето зарада у руднику износила би 1.222 долара. Плате запослених биле би, како је објављено, за 40 одсто веће у поређењу са тренутним просечним нето зарадама у рударском сектору у Србији, а порези из пројекта “Јадар” допринели би буџету са просечним годишњим износом од 133 милиона долара.

ЕЛН

Учествујте у анкети

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ЈАДАРИТ – ЧЕГА СЕ ПЛАШЕ ЛОЗНИЧАНИ (3) – Са рудником нема нам живота

ЈАДАРИТ: ЧЕГА СЕ ПЛАШЕ ЛОЗНИЧАНИ (2) – Свету (ни)је потребан литијум

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )