НАШИ СМО – Вишак
Жена је била на боловању због короне, у дану када јој је истицало боловање, доктор га је продужио јер опоравак није био такав да може безбедно да се врати на посао. У истом том дану позвали су је са посла да дође на “информативни разговор” где јој је саопштено да је проглашена за технолошки вишак и да ће уговор са њом престати 15. новембра. На том разговору није била сама, било је и других по истом позиву. Како, зашто, по ком критеријуму – ништа.
Ово се догодило у италијанској фабрици у Лозници, могло је у било којој другој. Жена са почетка текста верује да је стављена на списак зато што је раније већ била на двомесечном боловању због тешког обољења кичме и препоруке лекара да јој се мора обезбедити радно место где више неће морати физички да потеже. Да, може бити да је то разлог, има и мало дете, није искључено да је током његовог одрастања одсуствовала са посла који дан ради неге док је болесно.
Да би се задржало радно место данас у Србији, нарочито у великим страним компанијама, образац је једноставан – мораш бити здрав, није пожељно планирати трудноћу, пожељно је имати дадиљу која ће преузети родитељску бригу, врло је важно имати добар пробавни тракт, оставити мозак код куће, а главу користити само за климање, не тражити никада слободан дан за приватне потребе, показати спремност да можеш да радиш и 13 сати, имати огромну веру да нема тог малтретирања које не можеш издржати док не нађеш нешто боље. Ако је српска фирма у питању, треба показати и захвалност због поверења послодавца да му се одради и неки послић у кући, јер жена не стиже. И, свакако, не показати ни по коју цену гадљивост на његове неумесне шале, ласцивне коментаре, разметљивост или жалопојку колико га је коштало летовање, а заузврат ништа посебно није добио. Шефе, Ви заслужујете више. Ма, не више, Ви заслужујете само најбоље – то су вам чаробне речи за глуве уши. То, без грешке чују, делује лековито, храни им душу измучену разним сумњама типа – да ли други виде колико сам ја битан. Није увек све ни у новцу, бар када су наши у питању.
Е, сад се сетих, можете парафразирати Јоргованку – Шефе, понекад се питам да ли су вас ови радници достојни! Рекох то се може користити само на српском и може се применити и код шефова нижег ранга јер од њих, најчешће, зависи на каквом ћете списку завршити. Може се применити и у јавном сектору, нарочито ако сте запослени на одређено или ако се шушка да би могло бити отпуштања. Овде је врло важно да покажете ентузијазам за екскурзије и друге активистичке предузимљивости. Код странаца то не пали па немојте ни покушавати, уосталом, главног шефа нећете ни видети. На ту тему можете кокетирати само са непосредним шефовима домаћег порекла. За боље разумевање ове теме врло је важно да знате да су странци овде само због зараде и ниске цене рада, да су то, углавном, номади који када исцрпе поље за испашу, пакују своје пинкле и иду даље. Свет је пун добрих поља и очајних људи. Код наших ствар је мало суптилнија – они немају куд да оду, завиде странцима на државном тетошењу, а ипак су им захвални што показују чврстину коју сами не би смели јер ко би заташкао да они, на пример, ударе радника, да их терају да носе пелене, да их физички исцрпљују до падања у несвест, да их сексуално узнемиравају или терају да раде без одговарајуће заштитне опреме.
Већ чујем коментаре како нису сви такви, како има добрих примера одговорних послодаваца и не бих противуречила, осим што бих нагласила да овде није реч о њима – такви, углавном, запошљавају висококвалификовану радну снагу која може да нађе посао било где и овде и у свету и која није измучена претходним лошим животом и још горим искуствима у тражењу било каквог посла. И што је најважније, иза којих нема ко да стане. Држава штити БДП, закодавац државу, а синдикати – не бих знала како тачно да их дефинишем. Они би да им се утицај сервира на тацни, да неко нареди да их поштују послодавци и још да обавежу раднике да им плаћају чланарину. Ваљда мисле да је синдикална борба добијена у 19. веку и да они и сада само треба да убирају плодове као у доба самоуправљања. Не, господо драга, све ово је огледало ваше немоћи и неспремности да померите гузе из добро плаћених фотеља. Да није тако, не би вам требало пуних седам година да се сетите да вам је члан 188 Закона о раду био омча кроз коју сте мирно провукли главу. Ево, ја и сад навијам за вас да истрајете у настојању да то промените, али нема промена без спремности да идете до краја и да у то уверите другу страну. Заправо друге стране – државу, послодавце и раднике. Тамо где могу да шиканирају, могу и да контролишу синдикалце, застрашивањем, подмићивањем, како год. Само такви су пожељни, сви остали су вишак.
Много је то сложеније питање од једне новинарске колумне. Зато, браћо синдикалци и сестре синдикалке, реците нам зар вам није доста пелена? Осврните се око себе, време је да одрастете. Посла никад више, неће се сам одрадити.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
