НАШИ СМО – Падеж(и)
Шта би данас рекао Вук Караџић када би прошетао својим завичајем и чуо говор својих Јадрана, Подрињаца, али и земљака широм Србије, тешко је и замислити, а колико би их разумео у “ери компјутера” и невероватно брзог развоја технологије, можемо се само запитати. Логично је да се пуно тога променило, да се користе нови изрази у дневном говору, да се у послу не могу замислити нека решења без страних речи, да се уместо живе приче све више размењују електронске поруке, али Вуку свакако не би било логично то што људи причају истим језиком а све мање се разумеју.
Протеклих дана повела се жестока полемика око питања – “Имаш ли муке са падежима као људи са југа Србије?”, које се појавило на инстаграм страници “Дигитални буквар”, пројекта Филолошке гимназије у Београду. Ова објава увредила је многе људе са југа Србије, реаговале су и две новинарске редакције, док други сматрају да у овом питању није било зле намере. Иако је на страници писало да је циљ пројекта повећање нивоа дигиталне писмености у Србији, људи с југа не мисле тако и на друштвеним мрежама данима изражавају негодовање и љутњу сматрајући да Филолошка гимназија уместо да брани језичко богатсво српског језика, шири “лингвистички фашизам”, јер, како неки кажу, само тако се може назвати “овај безобразлук”.
Реакције су биле жестоке, али је онда на истој инстаграм страници објашњено да фокус није био на томе да се људи са југа Србије ставе као супротност писмености и познавању падежа, јер то није оно што се учи у овој школи и да богатство једног језика свакако чине и сви његови дијалекти. Да ни ова прича није могла да прође без “учешћа” државе, показује и чињеница да је пројекат “Дигитална експедиција” покренут на иницијативу кабинета Ане Брнабић па је, ваљда, ово био додатни мотив да се на твитеру проспе још више жучи на ову тему уз оцену великог броја корисника да то јесте “понижавање народа са југа Србије” и да је ово “брука и срамота”. Било је и оних који су у овом шкакљивом питању видели шалу, жељу да се на духовит начин привуче пажња, али је већина поручила с друштвених мрежа да “народ са југа није ово заслужио” и да је “навикла јужна пруга да је шамарају”.
Лингвисти инсистирају на чињеници да “ниједан облик говора није сам по себи вреднији од другог и да свака међуљудска комуникација, службена или неслужбена, јавна или приватна, мора да буде толерантна, а да дијалекат, као и језик, представља и обележје колективног идентитета”, а многи, такође, сматрају да некоришћење падежа у говорном језику не сме бити повод за дискриминацију. Да ли је у овом случају има, тема је за даљу расправу, али, ако ћемо право, може ли неко замислите бројне телевизијске серије или филмове, снимљене на аутентичном дијалекту, како би звучале да се у њима користио искључиво књижевни језик. Око тога су се сложила и два новинара у једној ТВ емисији, коју сам одгледао, а који сматрају да у спорном питању није било изражавања мржње, као и да свако треба да говори онако како осећа, али да у књижевном језику свакако треба поштовати правопис.
Овај случај ме подсетио на текст који сам пре десетак година прочитао на једном блогу, а односио се на “лознички језик”. Духовити аутор је у њему изнео гомилу детаља о изразима и начину говора у Вуковом завичају, многима који су то читали измамило је смех, али и указало на то колико исправно, односно неисправно говоримо, како акцентујемо речи и колико “гутамо” слова у дневној комуникацији. У овом тексту, како је писао аутор, сви изрази, реченице и фразе као и ситуације су потпуно аутентичне с циљем да људима који нису из лозничког краја дочара ову језичко-говорну појаву.
Једна од речи, карактеристичних за Лозничане, свакако је реч “наопако”, а блогер, који је писао о томе, студиозно је објаснио да она представља “суперлатив у свакој ситуацији”. То је илустровао примерима “Наопако, каква риба!”, “Наопако, колико ме нервираш“, или “Наопако, колико си глуп”. Ову реч је окарактерисао као “свенаменску”, уз опаску да се често користи са узвиком “ју” испред ње – “Ју, наопако!”. Као карактеристику “лозничког језика” навео је и често “гутање слова” поткрепљујући примерима “Јелица је Јелца”, “Милица је Милца”, “столица је столца”, “кобасица је кобасца”, а сланина је сланна (једина српска реч са два н једно до другог”. Овде падежи нису били тема, али се прича може схватити као добронамерна шала или као пример богатства различитости. Зато и реченица познатог српског генетичара, Лесковчанина Миодрага Стојковића “људи с југ немају муке с падежи јер ги немамо”, можда је одличан одговор на насталу заврзламу.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
