НАШИ СМО – Додикизам
У политичкој теорији постоји више дефиниција популизма којем прибегавају политичари јуришајући на власт или борећи се да на њој остану. Свуда их има, од најразвијенијих до најнеразвијенијих земаља света, немају јасну идеологију, представљају се као борци против корумпиране елите и заштитници интереса народа. Они су искључиви, манипулативни, нетолерантни и отуда за сваког озбиљног политичара била би велика увреда да га неко окарактерише као популисту. Грађани, међутим, углавном, у њима не уочавају те особине зато што их доживљавају као једног од нас – баш како се у психологији политичког понашања и дефинише вођа – као један од нас. Зато та вештина не делује много компликована – народу треба говорити оно што народ воли да чује, добро је обећавати што чешће и што више, нарочито у кризним ситуацијама, пожељно је стално указивати на непријатеље, спољне и нарочито унутрашње и, да не дужим, понекад показати и неку сопствену слабост или муку тако да се ствари не отргну контроли и да народ не помисли – овај више није наш, он је као и сви други пре њега, осилио се.
Е, сад, верујем да се многи од вас питају чему овај трактат, бојим се и да ће неко вичнији овом питању у њему наћи бројне мањкавости сведене на општост и површност. У реду је, прихватам сваку критику, додаћу да је потребна и харизма која даје на уверљивости и престајем, поједноставила сам ово теоретско питање пошто сам под још увек несвареним утиском да је код нас не само у Србији, него на целом Балкану, популизам мутирао. Рекла бих да је изашао из оквира елементарних политичких и да се некако више приближио естрадним законитостима. У смислу – нек се прича и нек се препричава, нека се навија, важно је само да шоу траје и да доноси гледаност и добит. Притом, данашњи политичари лишени су сваког осећаја одговорности за последице изреченог и учињеног – нико их неће позвати на одговорност, никоме неће полагати рачуне јер они признају само суд својих бирача и поготову никоме неће пасти на памет да поднесе оставку.
Не, то није више питање личне части, то је питање вештине замене теза. Ако си кадар да добро замутиш воду и да још питаш – ко је то урадио и зашто, добро дошао у тим победника, пљуни и запевај – Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине. Као Милорад Додик који ме је и навео да размишљам да ли је ријалити програм код нас настао по узору на политичку сцену или је политика искористила тај образац испразности и вулгарности који доноси већ годинама рекордну гледаност.
Они који га се сећају са почетка политичке каријере тешко да би га могли повезати са Додиком који најављује да ће пред седницу у зграду Председништва БиХ довести хармоникаша и запевати “Нема те више, Алија”, а затим ће одбити све одлуке које су на дневном реду, неке и на штету сопственог народа, како се испоставило. Када сам то прочитала, покушала сам да замислим неког Србина пуног животних ожиљака који каже – Е, нека ћеш, ј… му ја матер и неког истог таквог Муслимана који каже – Е, нека ћеш, ј…. вам ја матер.
Додик, наравно, није отпевао ту песму, јесте довео хармоникаша, циркао вискић, као прави Србенда, и запевао неке друге песме мање провокативне од најављене, али довољно јаке за ухо оних којима су намењене – својим гласачима. Сасвим сам сигурна да му је Бакир захвалан до неба. Учинио му је, вратиће када затреба. Пре ове епизоде Додик је одбацио његов предлог да политичку кризу реше тако што ће донети закон о забрани негирања геноцида, а потом и амандмане који се односе на осуду злочина почињених у Јасеновцу у Другом светском рату. Додик је рекао да је такав предлог скандалозан и понижавајући, и са људског и са политичког становишта, јер је то “покушај трговине стратиштима”. Мора бити да је накнадно проценио да је та изјава непристојно пристојна и да неће подићи довољно прашине да покрије све оно за шта га оптужују политички опоненти у РС.
Један од њих, председник Покрета за правду и ред Небојша Вукановић је у отвореном писму Александру Вучићу, председнику Србије, затражио је да уразуми Милорада Додика који прети да нанесе несагледиве последице РС својим лошим потезима и деструктивном политиком. “Свесни сте да није могуће преко ноћи основати нову војску, граничну и тајну полицију, повлачити сепаратистичке потезе, сам и изолован без било чије подршке у свету, а да, притом, Република Српска годинама живи од кредита и нема нити једну конзерву у Робним резервама, које су нестале скупа са привредом због пљачке и разарања каква није виђена на овим просторима”, невео је Вукановић истичући и да РС једина у свету уместо медицинског користи технички кисеоник као лек, због чега уз Перу има највећ?у смртност пацијената од последица коронавируса. На несагледиве последице по грађане указао је и министар унутрашњих послова Драган Лукач. Вучић је одговарајући на питање новинара о том случају дао политичку изјаву да ће Србија “у складу са Дејтонским споразумом подржати и све оно о чему се договоре три конститутивна народа”.
И сад, питам се да ли смо то у згради Председништва БиХ одслушали лабудову песму једног популисте или је то тек најава концерта који следи. Тајна је у микрофону. Треба га повремено искључивати да би се шапати боље чули. Као у ријалитију, када мисле да могу да преваре Великог брата. Тада се не говори оно што би се могло допасти публици него оно чега се плаше да би она могла чути.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
