НАШИ СМО – Корономанија
Да ми је неко пре годину и нешто рекао да је Србија овако дивна земља, не бих се сложио. Данас мислим да је предивна, најбоља на свету. Да је још која оваква, са оваквим људима, поготово онима што се за све питају, па да накривим шешир, што би рекли у земљи Србији. А није тако деловало, почетком марта кад стигох овде прошле године.
Тада није било ничега од тог чувеног српског гостопримства. Јок. Јесу неки важни ликови казали да сам најсмешнији вирус, постојим само на интернету, али сам после провалио да је то била тактика. Да се опустим, успорим, помислим да ће све бити лако, кад оно – цврц. Да ли су знали шта раде, да ли су се препали мога учинка на ‘’чизми’’, тек одмах навалише да све затварају, носе маске, па чак и рукавице, брате, ударише забране на све стране. Остадох буквално на улици. Нигде да нађеш слободан нос, уста, око, комадић слузокоже да се уселиш. Јок. Јесте, успевао сам неке да закачим, али све је то било ситно. Ни сто ликова дневно. Нарочито у односу на садашње стање, да не кажем благостање, када их је по неколико хиљада за дан. Видим, црно ми се пише, ови Срби одмах ударили жестоко и почнем да купим прње.
Таман се спаковао да идем даље, кад дође крај маја, па јун и одједанпут нестадоше све мере и опрези. Тамо неки Кризни штаб нешто прича, али све млако. Бум, одем у Београд, неки дерби, пун стадион, на хиљаде носева и ждрела. Јуриш. Поучен искуством, одмах дам гас. Они ништа. Онда неки скупови, нешто гласају, шта раде, нема везе, опет гужва, ето поља за мене. Брзо се распакујем па навалим да налазим домаћине на све стране. Лето да се пожели. Ништа од претњи убиће ме врућине, УВ зрачења и слично. Јој, када је дошла јесен, тек онда је било супер. На хиљаде позитивних дневно, пуне болнице, они људи у белим скафандерима раде, падају с ногу, али ништа. Јесте, то лето почели ови што се питају да довлаче вакцине. Једну, другу, трећу, четврту. Направили у Србији ‘’шведски сто’’. Бираш шта ћеш и где ћеш – ух, мајку му, опаметили се ови. Хоће да ме се реше, дефинитивно. Почело то лоше по мене, где год да привирим, само заврћу рукаве. Видим оде мас’ у пропас’. Навалим, они се бране, прете ми, децу посакривали на неку онлајн наставу. Школе празне, немаш где да се увалиш.
Кад ето опет пролећа ове године. Чујем неке кажу не може се више овако, пропаде им нека ‘’економија’’. Почеше опет да путују, да праве неке концерте, фестивале, јој, бато, лепоте. Да те нема, треба те измислити, Србијо. Чујем, као, има неких мера, али се не поштују (?!) па неки Штаб нешто прети неким пропусницама, ово, оно, али нико то не ферма, они се изгледа самораспустили, нигде их нема. Народ тера по своме, односно по моме. Готово да је престао и да се боцка, маске ретко носе, а кад носе, нос им вири. Јој, брале, па свадбе, сви се љубе, честитају, па пунолетства, па се то пева, грла на извол’те, а ја се само ширим, ширим, ширим… Лепота. Не да ми добро иде, него за медаљу. Нисам баш толико способан, велику помоћ имам од народа и државе. Они се поделили на за и против вакцина, на неке Уједињене против ковида и онај Штаб, једни једно, други друго, па треба овако, треба онако, док се они прегањају, ја владам. Народ ко народ, слуђен, једни заврћу рукав за трећу дозу, други неће ни за прву, они у болници раде као на траци, гужва за медаљу, све, бато, пуштено низ воду, тачније на моју воденицу. Ово нигде нема и баш им добро иде.
Првог дана овог месеца објавише да се Србија налази на првом месту у Европи, а на четвртом у свету по броју нових случајева вируса корона на милион становника у последњих седам дана, подаци са сајта „worldometers.info”, тако да је са 5.509 новозаражених на милион становника, Србија претекла Црну Гору (4.976), иза које следе Литванија (3.783) и Велика Британија (3.552). На глобалном нивоу, испред Србије две прекоморске територије – Нова Каледонија и Бермуда, као и острвска држава Антигва и Барбуда. Наравно, то не одговара обичним људима, али одговара мени. Баш ме брига ко је за ово крив, народ, држава, они што су за или против вакцина, важно је да ми добро иде. Србијо, лепотице. Нико неће теби да наређује ни да постојим, ни да не постојим, коме требају маске и вакцине, важно је да се код вас не зна ко пије, а ко плаћа. У ствари, зна се ко плаћа, они најнедужнији, најслабији, њих ми чак и жао, али шта ћу, није моје да људе опаметим већ да их заразим. Ко би рекао да ће ми овде бити овако добро, а кад се сетим пролећа 2020. како сам дочекан… док ме нису ‘’победили’’, би то пре годину и нешто дана. Добар виц. Победили (?!), а данас на хиљаде заражених дневно и краја нема на видику јер ‘’мере нико не поштује’’. Само да се нико не запита – зашто?
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
