ЕВО НАМ ТЕАТРА И У ЛОЗНИЦИ НАШОЈ (2) – Од дилетантске секције до Градског аматерског позоришта

ЕВО НАМ ТЕАТРА И У ЛОЗНИЦИ НАШОЈ (2) – Од дилетантске секције до Градског аматерског позоришта

За настајање данашњег КУД “Караџић”, као и за саму позоришну сцену у Лозници, поред оснивача проте Игњатија Игњата Васића, заслужни су многи људи који су видели културу као један од битних делова развоја локалне заједнице. Мада у архивима “Караџића” постоје записи о првим представама (“Бој на Косову”, “Светислав и Милева” и “Владислав краљ бугарски”), нису позната имена глумаца или редитеља, као ни расподела улога

Познато је да је тадашња дилетанстска дружина држала беседе на манифестацијама и приређивала позоришне представе, а више података о раду самог позоришта сачувано је тек од средине тридесетих година прошлог века. О лозничком театру 1850. године писале су Српске новине, седам година потом и Српски дневник, што само указује на то да је и само Друштво најстарије у култури у Јадру. Кроз историју позоришта провлачила се чињеница да је оно из различитих разлога у више наврата почињало поново и у организовању и у давању представа, док се у једном документу из 1864. године наводи да је Друштво имало претензије да постане стално позориште. Ипак, до наших дана Лозница није добила професионално позориште.


Од људи који данас чине лозничко позориште сазнајемо да о почецима и именима тадашњих чланова нема довољно трагова али да тек записи из 1937. и следеће године указују на то да су тада игране позоришне представе. После ослобођења, 1946. године, направљена је радна група а са “дилетанстком секцијом” је радио Војислав Глигорић, наставник, који се вратио пред рат у родну Лозницу и почео да се бави културом. У школама је радио као покретач драмских ученичких секција. Наредне четири године (до 1950) драмска секција је деловала у оквиру КУД “Караџић”, а на обласном такмичењу у Ваљеву и Београду, где су учествовала комплетна друштва, све секције, Лозничани су победили. Најбоље оцене добила је управо позоришна група и то је био стимуланс да се у децембру 1950. године организује Оснивачка скупштина, уз сагласност управе “Караџића”, о формирању Градског аматерског позоришта “Вук Караџић”. Пуну подршку драмској секцији у то време пружао је редитељ Теја Тадић који је режирао у Београдском драмском позоришту. У свом развоју секција је достигла врхунац тако да даљи њен рад као секције у оквиру једног друштва није био могућ. Радни чланови овог колектива тражили су јаче и стручније руководство и могућност да се више посвете позоришној уметности. Недостатак ових услова убијао им је вољу за рад, попустила је дисциплина код неких чланова и управа Друштва је донела закључак да је излаз у претварању секције у аматерско позориште које ће постепено прерасти у народно позориште. У оквиру Друштва је формирана секција од млађих чланова, која ће бити резервоар за будуће аматерско позориште.


На челу иницијативног одбора за формирање Градског аматерског позоришта, који је имао пет чланова, био је Властимир Стефановић. Оснивачкој скупштини су присуствовали и други виђенији људи Лознице који су се аматерски бавили позориштем. Миодраг Драги Јескић, председник КУД “Караџић”, обавестио је скупштину да је управа Друштва једногласно подржала формирање Градског аматерског позоришта и одмах је изабрана управа, као и саветодавни одбор. За управника је изабран Милан Капетановић, заменик управника био је Драган Милановић, секретар Властимир Стефановић, благајница Споменка Комарчевић а чланови управе били су Мија Ристић и Веља Тешмановић, као и председник драмског савета Иван Алимпић.

Градско аматерско позориште је радило до 1959. године и било једно од успешнијих у Србији. Учествовало је на свим републичким такмичењима, а на фестивалу на Хвару представљало је Србију. Свака представа је играна у Београду, Шапцу, Ваљеву и источној Босни, покушавано је да се успостави стални репертоар али, као и у сваком аматеризму, проблем је било људство, чланови који су одлазили на школовање или усавршавање ван Лознице тако да до реализације планова није дошло.


У оквиру Градског аматерског позоришта 1952. је формирано и пионирско позориште, које је, такође, било успешно и са њим је радио Војислав Глигорић. Пионирска сцена је била расадник будућих чланова велике драмске сцене, а после Глигорићеве смрти и одласком неких чланова из позоришта 1959. почиње да јењава и рад Градског аматерског позоришта које је, према тврдњама неких старијих чланова секције, у то време била градска установа културе јача од свих других које су до тада радиле у Лозници. Неки су једва дочекали да врате позориште у аматерске кругове КУД “Караџић”, поново као драмску секцију, што се и десило 1969. Било је покушаја да се настави његов рад, доведен је редитељ Зоран Панић из Београда, који је три године био запослен и подстицао остале да се у догледно време формира Народно позориште али његовим одласком, пошто је као слободни уметник радио по целој Србији и Босни, опстанак позоришта је био немогућ. Панић је и 1966. године доведен да покуша обнову градског позоришта, али је он урадио представу са омладинском сценом, претечом драмског студија лозничке Гимназије “Вук Караџић”, после чега је све замрло до 1969. године када су дошли млађи људи.

Темељ

Градско аматерско позориште било је темељ свих потоњих који су се одржавали током 171 године у Лозници захваљујући пре свега ентузијазму људи, вољи глумаца и љубави према позоришној уметности која је одувек постојала у лозничком крају. У тадашњем позоришту (1950), поред Војислава Глигорића били су још и Милева Русова, Зага Станојевић, Дане Поповић, Вељко и Мија Ристић, Иван Алимпић, Милан Капетановић, Веља Тешмановић, Ната Зарић као и многи други познати Лозничани.

Е.Л.Н.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ЕВО НАМ ТЕАТРА И У ЛОЗНИЦИ НАШОЈ (1) – Треба ли нам позориште?

НАШИ СМО – Дебата

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )