НАШИ СМО – Кодекс
“У Србији је превише било политичких непријатељстава, много смо енергије потрошили на међусобне сукобе, скоро до истребљења. Дошло је крајње време да се политички живот у Србији подигне на ниво да можемо да се разликујемо, да будемо различити по многим питањима, али да једни друге уважавамо, да се понашамо достојанствено, и у парламенту, и ван парламанта и да о Народној скупштини Србије и домаћој и међународној јавности пошаљемо много бољу слику.”
Има ли ко шта да замери овим речима? Има ли ко да се не слаже са овим ставом? Има ли неко ко би у овом цитату препознао Александра Мартиновића, шефа посланичке групе СНС и председника Административног одбора? И, коначно, има ли неког ко му је поверовао?
Да ли сте му поверовали и када је у децембру прошле године поручио да на политичке неистомишљенике не треба гледати као на политичке непријатеље? Наравно да нисте, нема везе са које стране гледали или процењивали. То су увежбане, пригодне изјаве, такав је посао, захтева да се каже оно што се мора, а не оно што се жели. А, што се мора, није тешко. Не може се у сусрет Етичком кодексу говорити неетички. После можеш како хоћеш или опет како мораш. У сваком случају, ево нама поново по хитном поступку скупштинске расправе о Етичком кодексу народних посланика. Претходни је након два-три покушаја од 2011. године донет за само десет дана комплетне процедуре уз образложење да је хитност нужна “у циљу испуњавања обавеза Народне скупштине у процесу интеграција Републике Србије у Европску унију”. Било је то збиља и брзо и кусо и наредних десетак месеци његове примене дали су за право свакоме ко је критиковао његова лоша решења или је изражавао сумњу у добре намере предлагача. Да се не подсећамо сада ко је све од политичких неистомишљеника, јавних личности, уметника, новинара био брутално испрозиван, врђан, омаловажаван или на које је хушкано из посланичких клупа уз аплаузе подршке и на згражавање свих пристојних људи, али и упозорења да је то озбиљан преседан у демократском свету у којем се парламентарци не обрачунавају са неполитичким личностима и онима који нису ту.
И какав је скор – кодекс против кодекса – у девет од десет пријава због кршења кодекса Административни одбор, којим председава Александар Мартиновић, нашао је неоснованост па су обустављени поступци против народних посланика. На једној од седница чула су се и жаљења због чињенице да је у Кодексу направљен пропуст јер нису предвиђене санкције за подносиоце неоснованих пријава, па је пао и предлог да се то мења како би се заштитила Народна скупштина. Једини којем је изречена опомена био је посланик Србислав Филиповић зато што је лидера опозиционе политичке партије (погодите којег) у више наврата називао “фашистом”, “нацистом” и “баштиником идеологије Адолфа Хитлера”. У своју одбрану пред члановима Одбора, посланик Филиповић је истакао да има право на сопствени став и уверења, те да је тумачење његових речи злонамерно. Заиста, шта ту није јасно?
Е сад, немојте да мислите како се Кодекс мења зато што није добар или зато што није произвео никакво дејство на које је у својим захтевима према Србији указивала међународна заједница. Ништа од тога, ево, Мартиновић каже да су стручњаци из Групе држава за борбу против корупције (ГРЕЦО) и ОЕБС-а дали корисне сугестије за измену Кодекса и указали на одређене техничке и нормативне недостатке и да све то може да се реши увођењем Етичке комисије. Просто решење. Како се тога нисмо сетили раније.
Ко зна, можда није до Кодекса, до политичких слобода, културе јавне речи и свега лепог на шта је указао Мартиновић. Што би рекла Јоргованка Табаковић – можда само овај народ није достојан својих посланика. Нема шта друго бити.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
