ЗАВРШЕН 88. ВУКОВ САБОР – Вук је вођен идејом што бржег описмењавања

Вишедневни програм 88. Вуковог сабора затворен је данас у Тршићу на Саборишту где је на завршној свечаности поштоваоце дела Вука Стефановића Караџића поздравио градоначелник Видоје Петровић, а саборску беседу одржао др Александар Милановић, професор на Филолошком факултету у Београду. На сцени у амфитеатру Саборишта изведена је представа „Иво Андрић: Частан победник“, у част нашег Нобеловца којем је пре 60 година уручено ово признање за роман „На Дрини ћуприја“

Уз Мокрањчеву „Химну Вуку“, коју је извео хор „Вокална радионица Бистрик“ из Београда, на јарбол је најпре подигнута саборска застава чиме је означен почетак свечаности, а потом је градоначелник Видоје Петровић поздравио посетиоце најстаријe културнe манифестацијe у Србији. Он је поручио да су Вук и Вуково дело „надвисили и време и људе, што се такође може рећи и за нашег нобеловца Иву Андрића коме су посвећени овогодишњи програми Вуковог сабора“.

– Та два великана наше писане речи. поред несаломиве жеље и воље да оставе нараштају трајно корисне вредности. имали су способност да свуда пронађу пријатеље, покрену људе и организују смишљену борбу да се дође до неког циља и успеха. Пишу, да се „Вук за своје време појавио врло рано, да га савременици нису могли разумети“, док нобеловца Андрића, већ називају оцем новије српске књижевности. Данас је сасвим нормално чути да је нешто српско или европско. И свако се с правом поноси на тај начин, али у Вуково време је било опасно и богохулно. Из Вукових пословица и умотворина настала је лектира, да се из ње учи историја, али и храброст. Вук је знао да не ради само за своје време и једно поколење, један век… Он је и од обичних пастира и појединаца усвајао све  што ће имати добар пријем у будућности. Био је у томе невероватно избирљив и селективан до врхунске непогрешивости – рекао је градоначелник Лознице.

Он је истакао да је поред широких знања о српским писму и језику Вук Караџић много знао и о пореклу породица, о историји, мање познатим  личностима, али и о будућности.

– Да је којим случајем данас жив био би академик кога би неки волели или оспоравали, а он би се племићки, интелигентно потрудио да се не допадне онима који га воле, а ни онима који га не воле, јер зна да више зна и од једних и од других. Управо такав, представљао је у свакој ситуацији свој народ који надире из дубоке позадине у коју га је потиснуло Османлијско царство, писао је академик Александар Белић, још један од четири почасна грађанина Лознице. Он је први који се усудио да на себи својствен начин храбро изнесе у јавност оно о чему се дуго ћутало – реформистички прилаз језику и писму. То је оно што је за њега било специфично, засебно, наше заједничко и одвојено од других језичких токова у овој регији.  Оно што је под Отоманском империјом било већ затрпано. Вукови савременици замерали су му да се олако упушта и у политику када владарима сугерише шта би ваљало чинити. Као да је, забога, прелазио из странке у странку, а заборављали су да је увек био наспрам јаких и моћних, изнад, мимо њих и поред њих. Представљао је Вук, дакле, овај град и Лозницу своје будућности, која му је поред Сабора, оставила век и по гимназијског школовања, три основне школе са више издвојених одељења у Јадру, споменик, улице. У новије време именом Вуковог трга обасјала је Лозница свој центар града, уз подршку своје владе и државе изградила Научни центар у Тршићу и допринела да се Вуков сабор уврсти у европску и светску културну баштину нематеријалних  вредности, чиме смо, на најбољи начин, демистификовали, и свој, и Вуков, мит а заштитили његово дело. И Вук и Иво Андрић, представљали су ходајуће знање, знање у сусрету са слободом. Знање и слобода су јединствена мешавина сваког опоравка, али и опомена да се без њих не темељи ни једна држава – поручио је Видоје Петровић

Саборску беседу изговорио је професор др Александар Милановић, са Катедре за српски језик и јужнословенску књижевност Филолошког факултета у Београду. Он је подсетио на Вукову борбу од пре две стотине година, када је српска култура стајала пред судбоносним избором, избором језика на којем ће се утемељити модерна национална култура.

– Могао је у тој улози, чинило се, остати језик рускословенски, језик високе, али, ипак, туђе културе, могао је постати и језик славеносрпски, језик који је истовремено баштинио и српско народно с једне и црквенословенско наслеђе с друге стране. А могао је путем прописивања кренути и језик простонародни српски, језик живога говора једне традиционалне заједнице која је већим својим делом вековима била присилно искључена из општих европских културних токова. И Вук је, вођен кључном идејом што бржег описмењавања српског народа, кренуо, а потом и целокупна култура српска за њим, путем нормирања народног језика. Дирљиве речи под одредницом „школа“ у ”Српском рјечнику” указивале су на средишњи проблем већег дела српског народа на почетку 19. века – непостојање школа и одсуство писмених људи гурали су нас у пропаст, у нестајање – рекао је порфесор Милановић

Још је подсетио да процеси избора, описивања и прописивања народног језика нису пролазили без недаћа и противљења средине, али да је Вук верујући у исправност својих књижевнојезичких поставки, у полемикама „храбро устајао против водећих поборника другачијих концепција, не плашећи се, наглашавамо, њихове величине и моћи“.

– Знајући више од својих неистомишљеника и увиђајући боље значај народног језика за развитак националне културе, осећајући истовремено сву његову лепоту и милозвучност, Вук је пратио европске, хердеровске романтичарске токове, који су нам истовремено стизали из Немачке и Русије. Не примећујући у својој одлучности злураде коментаре околине – која је у њему видела заговорника „свињарског и говедарског језика“, залуталог у елитну културу – увео је наново Србију у Европу на најбољи начин. У Европу је требало ући, и ушли смо, не опонашајући туђе идеје, туђа искуства, туђа решења, већ преко српских народних песама, преко ”Српског рјечника”, преко нормиранога, књижевнога српског језика. А Европа је Вуку одговорила величањем, наградама и почасним докторатима. Данас нам нуде моделе новог уласка у Европу, и ти предлози подразумевају одрицање од сопственог идентитета. Вук је успео радећи супротно, наглашавајући доследно да смо „Срби сви и свуда“ док чувамо свој језик и писмо, своју књижевност, обичаје, историју и културу. Ове поруке имају универзално, ванвременско значење, и зато је очекивано што су и данас најоданији и најенергичнији следбеници идеје о чувању и неговању српског језика и писма опет млади и просвећени. У питању је нови талас патриотски васпитаних студената, професора, инжењера, архитеката, програмера – рекао је беседник 88. Вуково сабора.

Пред саборском публиком потом је изведен драмолет у три слике „Иво Андрић: Частан победник“, по тексту Мухарема Баздуља, а играли су Слободан Бештић, Милена Павловић, Ненад Ћирић, Ива Стефановић, Драган Секулић, Светозар Цветковић, Иван Јевтовић и Марија Бергам. У представи је учествовао и хор и оркестар „Вокална радионица Бистрик“.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ПОЗДРАВ ИЗ ЗЕЛЕНИКЕ – Прорадила фонтана у школском дворишту

ФУДБАЛСКИ САВЕЗ ЛОЗНИЦЕ – Ванредне скупштине неће бити

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″