НАШИ СМО – Браћа
Стварно бих волела да знам да ли негде у свету постоји народ који више ламентира над својом неслогом, а кроз целу историју упорно ради у њену корист. Мени је фасцинантан тај наш менталитет пун страсне љубави и мржње, пркоса и подаништва, правдољубивости и неправичности, истинољубивости и самообмане. Склоности праштању свима, осим своме. Нема тог непријатељског војника у заробљеништву ког Срби нису лечили, хранили или прописно сахранили како и доликује нашој доброј мери части и милосрђа и нема тог брата којег се не одричу оног момента када престане да буде сабрат у било чему – пријатељству, ортаклуку, идеји, политици, тек. Не знам да ли смо ми измислили ону: Јесмо ми браћа, али нам кесе нису сестре, али владамо се по том принципу. Крајње упорно и дисциплиновано.
Немојте погрешно да ме схватите, уопште немам амбицију да се упуштам у дубљу анализу нечег чему нисам вична, ја то онако изводим слободне закључке из наученог и виђеног. И ако вам кажем да овај текст настаје у дану када је Лозница обележила 80 година од првог ослобођења града од Немаца, при чему се прославила као први победник над том силом у поробљеној Европи, а да тај догађај није завредио нимало националне пажње, онда вам је све јасно. Од тог слављења јунаштва, што је ствар културе пијетета, праву националну добробит имали бисмо да смо то вече на националној телевизији, на пример, могли да пратимо дебату знаменитих историчара зашто смо ми једини народ који нема свој дан устанка и шта нас спречава да се после значајне историјске дистанце одредимо према том питању ослобођени идеолошких притисака.
У поштеној дебати 31. август могао би лако постати тај дан, само када би хтели да поред часног официра Југословенске војске у отаџбини Веселина Мисите виде и часне грађане Лознице који су, без претеривања, голоруки кренули на најјачу силу света и успели у том науму. А који дан касније, тачније 6. септембра, у веома озбиљној војној акцији здруженим снагама четници, партизани и устаници, уз велике жртве, протерали су Немце и из Бање Ковиљаче, о чему се тек мало зна, а још мање говори. Када бисмо хтели, могли бисмо да сазнамо и низ историјских занимљивости из тих дана “братске слоге”, на пример како су партизани и четници заједно правили бомбе које су успешно испаљивали на непријатељска упоришта преко Дрине такозваним праћкама. Њихов заједнички изум, сто посто.
Сад, неко ће с разлогом приметити како је до краја расветљен случај седмојулског устанка у Белој Цркви јер су и судским решењем рехабилитовани убијени жандарми, а у Лозници и даље у центру града постоји улица Жикице Јовановића Шпанца, а тек од 2017. на Лагатору Веселина Мисите али не постоји никакво знамење лозничким устаницима. Тако је, ево додаћу да је Белу Цркву, иако јој је 2001. године ускраћен епитет “устаничког места” на 77. годишњицу када је “Србин запуцао на Србина”, пошто Немаца није било ни на 50 километара у пречнику, посетио министар Зоран Ђорђевић ускликнувши да је пропаст Хитлерове Немачке почела у Рађевини на Ивањдан. Лозницу, на 80. годишњицу није посетио ниједан државни званичник. Истини за вољу, десио се ипак мали локални помак, први пут градоначелник Лознице удостојио је својим присуством и говором један скуп, тачније репризирану изложбу организовану тим поводом.
Можда ће се неко питати зашто овоме посвећујем толику пажњу када има сијасет других горућих тема, можда ће неко наћи јеткост у мојим редовима, неко ће ме сврстати међу присталице четника, можда међу радикале који својатају Миситу, неко ће наћи у мојим редовима да сам комуњара, али морам да вас разочарам, ништа од тога. Моји разлози за подржавање 31. августа као дана устанка у Србији су много сведенији од свега што би ми неко могао приписати – упознала сам неколицину учесника и сведока тог догађаја који су ме потпуно убедили да то јесте био истински народни устанак вођен инстиктом самодбране и свога. Прочитала сам белешке професора лозничке гимназије Живојина Перишића који је први описао те догађаје и којег су касније преписивали сви, чак и партизански публицисти, а нико није нашао за сходно да истражи шта се са њим догодило и да ли је платио цену свог професионализма. Читала сам и мемоаре других директних или посредних сведока врелог лета и јесени 1941. који су касније на страни победника ипак те дане звали устаничким. Са друге стране, није ми било потребно више извора да бих схватила да је пушка у Белој Цркви била тек најава долазеће револуције. То је проста разлика у мотивима – нисмо глупи да не видимо, да ли смо довољно поштени да признамо? Бар ми, обични људи, потомци оних који су били на разним странама својом вољом или позивом који се не одбија, који су били и жртве и џелати браће по пореклу.
Некако не могу да се отмем утиску да када бисмо признали своје историјске грешке и заблуде које смо бежећи од непријатног суочавања често завијали у митове, спознали да више власт Србина завађа, него што их слога спасава. А та се завада ни брату не прашта. 31. августа и почетком септембра у Лозници и Бањи Ковиљачи сва браћа су била на истој страни. Зар то није величанствен преседан у новијој српској историји.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
