ПОСЛЕ НЕКОЛИКО ДЕЦЕНИЈА – Миле Пишоња поново на “зиду смрти”

Када је на недавном скупу бајкера у Човић Пољу (РС) Милисав Илић из Лознице угледао постављен “зид смрти”, прорадиле су му старе емоције и само је била потребна мала “подршка” другара из МК “Блек драгонс” па да поново улети у “кацу” и провоза неколико кругова. И поред мањег пеха на самом старту и блаже повреде руке, Илић је међу осам такмичара заузео треће место

Бравар по струци, Милисав Илић, познатији међу пријатељима и старим Лозничанима као Миле Пишоња, важи за једног од бољих ауто-механичара и мајстора за поправку мотоцикала. Како кажу његови другари, многи када се рукују с Милом помисле да је месар јер му на левој руци недостаје кажипрст, међутим, то му је само један од ожиљака из богате мото-каријере, током које је преживео више падова и различитих повреда. Први пут је сео на мотор са 13 година и јединствен је по томе што се почетком седамдесетих нашао у тројци Лозничана који су први почели да возе “јаче” моторе и били чланови тадашњег мото-клуба “Лозница”, а што се данас само он може похвалити да није ни једног дана био без мотора.

– Први је почео да вози Зоран Павловић, онда Србо Плавшић па ја. Иначе, мотор возим од 1973. године, био је то мањи “томос”, а касније сам их мењао и возио јаче машине. Тада није било бајкерских скупова, већ су организоване мото-трке широм Југославије. Ишли смо да гледамо, али и да учествујемо. Најчешће у Краљево, али ишли смо на трке у Славонску Пожегу, Кикинду, Ниш, Опатију и Гробничко Поље (код Ријеке) када је урађена мото-писта. Тада су возили углавном млади момци, до 20 година, односно до одласка у војску, а после тога су се женили и запостављали лудовања на моторима. Ретко ко је после војске настављао да вози, а, ето, ја сам можда и једини који никада није престао. Све ове године имам мотор, одлазим на скупове и уживам у дружењу с бајкерима – прича наш саговорник.

Возио је на свим тркама у Југославији али и на првенству Србије. Досезао је до четрвтог места, а на Гробничком Пољу био је на другом све до задње кривине, када је пао. Да је успео одмах да упали мотор, опет би био други, али није, па је опет завршио као четврти. Пре уласка у такмичарске воде Миле Пишоња се опробао и у вожњи мотора на “зиду смрти”, незаобилазној атракцији многих вашара.

– Пријатељица Маријана ме одвела до људи који су то држали и ја сам брзо научио да возим на ваљчићима, да стојим на седишту мотора док се он креће, а касније сам то изводио и у колони сватова, са пивом у руци. Када су власници “зида смрти” видели да имам дара за акробацију, нису показали велико интересовање да ме задрже јер су се плашили да им не преузмем посао. Тада сам имао осамнаест година. У тој вештини нема пуно мудролије, физика чини своје, али треба имати и мало знања. Није то толико страшно колико се посматрачима чини, не вози се брзо, до 30 километара на сат а људима делује страховито брзо и ризично. Проблем је кренути, али после иде само од себе. Наравно, има и ту акробација и мајсторија са више возача у исто време или паралелна вожња са аутомобилом. Било је атрактивно, али и доста падова, што сам добро осетио јер сам приликом једне незгоде остао без коже на леђима. Нога ми је остала закачена за стоп-светло и мотор ме тако вукао. Кажипрст на левој руци сам изгубио такође после једног пада, пре четири године – прича  Миле Пишоња.

Када је прошлог викенда отишао на мото-скуп у Босну, изненадио се када је угледао “зид смрти”, који није видео годинама. Заголицала га је жеља да се поново провоза, а подршку су му дали и другови из МК “Блек драгонс”, чији је дугогодишњи члан. Пријавио се са још седам такмичара и поново осетио стари адреналин. Имао је мали пех на првој проби, приликом поласка повредио је прст на руци, али већ у следећем покушају успео је да извоза неколико кругова. Пред крај његове вожње на зид је улетео и возач картинга, што га је мало збунило, али се добро снашао и неколико тренутака био заједно с њим у вртлогу “каце”. На крају такмичења заузео је треће место.

– Било је лепо сетити се младости, али, ипак, то остављам другима, а ја се држим свог “сузуки бандита” од 600 кубика. Један мој другар често зна да каже да у вожњи мотора имаш доручак, ручак и вечеру. Доручак ти је вожња до 20. године, ручак је до 30, а после тога је вечера. Међутим, већина данашњих возача је прескочила доручак и ручак. У почетку сам се дружио са старијима, а сада са млађим од себе. У октобру пуним 60 година и надам се да ћу још коју моћи да возим без проблема. Како сада ствари стоје, ускоро би и у Лозници могао поново да се појави “зид смрти”, што је идеја другара из клуба, а ја ћу им свакако помоћи да ту атракцију представе на најбољи начин – поручује Миле Пишоња.

Надимак

Милисав Илић је добио надимак на један необичан начин. Пишоња је постао после скока с мотора на којем је био иза леђа возача. Пошто возач није хтео да стане како би Илић обавио физиолошку потребу, он је као каскадер скочио с мотора. Сви иза њих, који су наилазили с моторима су кочећи да га не прегазе попадали, а када су чули разлог одмах су му дали надимак. Иначе, Илић каже да никада док је возио мотор на “зиду смрти” није осећао страх, али да га је он обузимао тек после завршене вожње. Када се “све мало охлади”.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ПРИЧА О ПОПУЛАРНОЈ “БОГИЊИ” – За “ајкулу” или “жабу” нема цене

ФУДБАЛЕР ВЛАДИМИР МОЛЕРОВИЋ ПО ПОВРАТКУ ИЗ ИНДИЈЕ – Четири месеца од собе до стадиона

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″