НАШИ СМО – Голи оток
Ових дана прочитала сам нову књигу Душана Микље “Животи на изнајмљивање”. То је истинита прича о одрастању у одсуству оца, заточеника на Голом отоку, судбини изопштене породице и потрази за одговорима на питања која су само наизглед лична. Прва књига на ту тему коју сам прочитала била је “Када су цветале тикве” Драгослава Михајловића, али до ње сам дошла прилично рано и без претходних сазнања о Голом отоку. Тек са романом “Трен 2” Антонија Исаковића који сам добила у марту 1983. године, када сам положила последњи испит, суочила сам се са страхотама југословенског гулага. Исаковић је за тај роман добио НИН-ову награду годину дана раније, а ја сам била убеђена да је то дело настало из личног искуства, и, такође, нисам знала да је заправо Михајловић, био Голооточанин.
У тим годинама то нисам ни могла да знам јер Голи оток је био табу тема која је тек почела да се отвара првенствено кроз литературу, а нешто касније и кроз документарне емисије. Верујем да многи и данас памте серијал који је снимио Данило Киш крајем осамдесетих, а који није дочекао да види. Ја нисам имала среће да нађем саговорника међу Лозничанима који су преживели страхоте из тог логора, а нису ни други новинари. У целој Србији мало је било људи спремних да сведоче о томе чак и када је комунистички поредак званично пао јер са њим није пао и систем који је од њих направио и жртве и џелате – оне који су трпели суровост и који су били приморавани да ту исту суровост испољавају ка другим затвореницима. Тако су од заточеника правили своје саучеснике, а по изласку са отока сараднике. Непристајање је имало високу цену коју није плаћао само заточеник већ и њихове породице. Зато се неизмерно дивим храбрости Д. Михајловића који је “Тикве” објавио 1969. године.
Могу да објасним себи како неко може да се зверски односи према другима, углавном немоћнима, могу да замислим поједине ликове савременике као иследнике или капое на Голом отоку, могу да схватим и пут који води до тоталног слома сваког отпора, али не могу да схватим незаинтересованост или равнодушност људи данашњице према том времену зла. Па још када томе додамо нашу склоност да историјске догађаје и личности обликујемо према сопственим доживљајима и склоностима, игноришући чињенице, онда дођемо до тога да се данас о Титовом времену говори потпуно некритички као о златном добу, без отклона према политичким прогонима, о Ранковићу као великом Србину, којем је на сахрану дошло пола Србије и ко зна колико потомака Голооточана чије је страдање било под његовом командном одговорношћу. Добрица Ћосић, “отац нације”, како су га неки видели, провео је две недеље као један од малобројних посетилаца логора, неки од логораша су тврдили како их је наговарао да “ревидирају”, он је тврдио да је захваљујући његовој интервенцији Ранковић 1952. године наложио да се ублажи тортура. И Милован Ђилас као један од најпознатијих и најцењенијих дисидената, знао је шта се тамо ради.
Према званичним подацима и списковима који се налазе у Државном архиву Хрватске, од 1949. до 1956. године кроз четири оточка логора прошло је више од 16.100 затвореника, од чега 800 жена. На разне начине живот је изгубило 413 особа. Стварни број жртава голооточких гулага је много већи јер су страдале и породице заточеника – неки су избацивани из станова, одузимана им је комплетна имовина, неки су остајали без посла, неки су доспевали до логора јер нису хтели да се одрекну мужева, блиских рођака, пријатеља. Било је то време када се запатио нови сој доушника провокатора, за чије постојање су сви знали па су у опуштеним разговорима и годинама касније људи једни друге мували испод стола да промене тему јер је жбир међу њима. Због тих жбирова тајни досијеи УДБЕ и њене деце остају затворени. На тим досијеима и почива највећа моћ Службе, правог владара Србије из сенке.
Није довољно што је држава формално рехабилитовала Голооточане, потребно је да се о томе говори са аспекта одговорности – државе која је ухапшенике осуђивала на затвор без судског поступка, као и о личној сваког ко је спроводио такве поступке и ко је спроводио зверску тортуру над немоћним људима. Без осуде и, свакако, без лустрације, свако злодело и непочинство у свакој власти увек може наћи добровољце, а у нашој заборавности безбедно уточиште до наредног извлачења. И тако смо ми увек на истом отоку, мање или више голом. И жртве и саучесници.
Читајте, у књигама све пише и шта је било и шта би могло бити.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
