НАШИ СМО – ЈУ-носталгија

Посматрајући протеклих дана редове испред лозничке болнице у којима грађани Босне и Херцеговине чекају на дозу бесплатне вакцине против ковида-19, многи су ову слику прокоментарисали кроз призму политичке пропаганде српских власти којом желе да покажу своју доминацију и када је најтеже. Други то објашњавају речима да смо протеклих годину и нешто дана у условима пандемије живели фарсу а не реалност јер доскора смо се одмицали од саговорника два метра, лактали се уместо руковали, маске на лицу носили и када смо сами у сопственом аутомобилу, док сада, у реду за спасоносну вакцину стојимо једни другима на леђима. Постоје и они трећи, они који још живе у илузији да на свету нема ништа јаче од братства и јединства народа које би требало чувати “као зеницу ока свога”. Они ову слику виде као шансу за повратак на старо, као потврду да на свакој страни има добрих људи и да ратове не покреће “обичан свет”.

У коју год групу да спадате, једно је извесно – позив за пружање помоћи је упућен и неки су то једва дочекали. Дошли су и испружили руку пред иглом из које ће им бити убризгана спасоносна водица. Да ли је то корак даље од болести, коронавируса и смрти или корак ближе старим “добрим временима”, када смо сви били једна држава, можемо схватати по сопственим осећањима, али не треба гајити лажну наду да се југоносталгичност може претворити у неку нову-стару творевину у којој бисмо сви живели боље. На овакав закључак упућује и интервју који се ових дана може прочитати на интернету, а дао га је познати босанско-херцеговачки глумац Јосип Пејаковић за “Слободну Далмацију”.

– Људи беже у прошлост зато што данас грозно живе. И онда то фукаре зову – југоносталгијом!

Овом реченицом као да је објаснио управо она размишљања да се после бомби и метака, упућених с једне стране на другу, тешко може живети по старом, али да том старом, ако је било боље, стремити није грех. Говорећи о некадашњој држави, “фукарама које су испливале после рата” и југоносталгији савршено је описао тренутак у којем данас живимо.

– Родио сам се и живео у пуно већој држави од Босне и Херцеговине, у којој сада живим. И терају ме да будем срећан овде. А ја не могу бити срећан јер знам да живим и да ћу умрети у злу које још није виђено, у мржњи, непоштовању и презиру какви се не памте. Свима нам је, осим фукарама, који никад ништа нису вредели, а сад су изашли на површину, било боље. Сад је само њима добро. И сад ја морам бити срећан да сам овде нико и ништа. И говоре ми да сам југоносталгичар. Зато што понирем у оно што сам био, што сам као цењени глумац освојио. Онда сам добио све што глумац може добити, а у овој мојој јебеној Босни и Херцеговини добио сам само инфаркт! А шта то на младима остаје!? Мржња и зло!

Кад овакав мудрац изговара реченице, свака помало сече, пече, али и доказује да добром човеку може бити добро само међу добрима. Пејаковић описује државу у којој данас живи, слично као што живе његове колеге у другим републикама бивше СФРЈ и каже – чекају те фукаре са све три стране у БиХ да ми старији, који памтимо да је не тако давно било боље од овога, покрепамо. Па да млади, не знајући да је било пуно боље, прихвате ово зло као најбоље решење.

Каже легендарни Пепо Бандић да не гаји наду повратка на старо и то на веома директан начин образлаже реченицама – Помирио сам се с тим да више нема мога доброг оца Анте и моје миле мајке Данице. Њих сам сигурно неупоредиво волео више него Југославију. Навикао сам се да их нема, па како се онда нећу навикнути да нема Југославије. Али нико ми неће одузети право да простор бивше Југославије доживљавам пуно људскијим од овога у којем данас живим…”.

Зато и ону помоћ с почетка ове приче нека схвата ко како жели, али у сваком случају не треба заборављати српску пословицу “Пријатељ се у невољи познаје, као злато у ватри”. Добар пример је и гест Северне Македоније да у знак захвалности што им је омогућена бесплатна вакцинација, путницима из Србије не наплаћују путарину кроз ову државу. Да ли је реч о политици, марифетлуцима, теоријама завере, искреном или лажном пријатељству, може свако коментарисати како жели, али на уму треба имати и речи Меше Селимовића – “Пријатељство се не бира, оно бива ко зна због чега, као љубав”.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ПАКТ – Ко се креће долином Јадра?

У ЉУБОВИЈИ – Турнир у малом фудбалу

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.  

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″