НАШИ СМО – Богови
Грађани Србије наћи ће се веома брзо пред два тешка задатка – да донесу паметне одлуке о питањима која задиру у најбитнија људских права – правну сигурност и право на здраву животну средину. Реч је, наравно, о уставним променама и експлоатацији литијума и сасвим је сигурно да ће сваки просечни правник или солидни познавалац Устава Србије рећи да сам незналачки та круцијална питања свела само на два слова, али одмах ћу у своју одбрану истаћи да ми није намера да се овим текстом укључујем у јавну расправу нити у стручну полемику. Повукао ме је усклик председника државе на конференцији за штампу пре тачно седам дана: “Глас народа је глас Бога”.
Пошто сам и ја народ, уплашила ме је одговорност пред потомцима ако моји одговори буду погрешни јер сада је прилика да исправимо многе грешке и спречимо оне које се не дају исправити. И док помно пратим све стручне расправе које ме могу довести до исправних одговора на предстојећим референдумима, питам се колико грађана Србије уопште зна зашто се и шта се мења у Уставу и зашто је то важно. То, наравно, не значи да смо ми глуп и непросвећен народ јер свако ће рећи да је важно да имамо честите судије и тужиоце, да правда треба да буде доступна свима и једнака за све. Али како да честите заштитимо од мешања утицајних, већ је питање које тражи стручна образложења једноставна у одговорима.
Верујем да ће просечном грађанину још теже бити да паметно преломи да ли ће рудник јадарита бити наш успон или наш усуд. Са једне стране до њега допиру информације да ће се у директном послу са рудником запосли 1.000 високообразованих људи и још 1.500 индиректно, као и да ће руда и прерада наредних 56 година доносити око 600 милиона евра годишњег прихода, а на нивоу земље можда чак и 19 милијарди евра и да би Подриње и Србија процветали уз “Рио Тинто”, а са друге стране, верујем да нико не остаје равнодушан на озбиљна упозорења да ће и земља и вода од Јадра до Дунава бити загађене тешким металима и сумпорном киселином. Можда бисмо лакше докучили какав би одговор Лозничана могао бити када бисмо знали да ли би данас опет желели “Вискозу” која их је и дизала из сиромаштва и терала у болест отровним гасовима или топионицу у Зајачи која им не излази из крви ни и у једном колену више од два века. Или да питамо оне којима је посао био да нађу начин да почисте смртоносне отрове после њих – да ли је вредело?
Ако сте пожурили са негативним одговором, бојим се да сте се мало залетели. Знам многе који и данас тврде да бисмо без “Вискозе” и даље били паланка и да су претеране приче о штетним последицама по здравље људи и еко-система. Нису то само лаконски одговори, то су дубока уверења. Била сам много пута присутна док су се водиле приватне полемике на ту тему, али никада није поведена озбиљна и аргументована јавна полемика о томе шта смо добили, а шта изгубили са “Вискозом” и какав би нам пут без ње био могућ. Да смо добили те одговоре, можда бисмо сада лакше правили нове изборе. И можда би мање страховали да ли ће нас потомци кроз пола века грдити или хвалити због одлуке коју данас доносимо.
Референдум о уставним променама биће на јесен, а референдум о руднику не знамо када. Логично би било тек када буду спремни сви одговори који данас недостају и за одлуку државе и за одлуку народа. Још је логичније да се већ данас за оба питања поведе јавни дијалог, да се РТС, као медијски јавни сервис, и остали медији, Лозничке новости хоће, отворе за дебате у којима ће се чути најразличитији ставови и аргументи и стручњака и невладиног сектора и питања грађана. И политичари треба да се изјасне, важно је да знамо шта ко заступа јер то нису питања на која могу да се мењају одговори као партијске књижице. Да ли ћемо коначно доживети правну државу и да ли ћемо ми, власници јадарита, изабрати да будемо сироти богаташи или богата сиротиња на спрженој земљи не зависи само од тога колико ћемо бити интелигентни да закључимо тачне одговоре. То добрим делом зависи и од тога колико ћемо бити поштени и да их заокружимо. А, ако вам се, можда, учинило да ја већ знам своје одговоре, мораћу да вас разочарам. Мој пут до коначног одговора на важно питање често је велико мучење праћено бројним потпитањима, хипотезама и ослушкивањима унутрашњих гласова.
Овог пута могу себи да помогнем – када сагледам све аргументе и када ми се буде учинило да знам оно што треба, замислићу оне које највише волим и које волим унапред како их нисам отерала у свет својом глупошћу. Можда вам звучи патетично, али боговима је све дозвољено осим да имају свог бога. Зато нам је дат разум да би артикулисали свој глас и да би се и ми смртници понекад нашли у његовој кожи. Нисте ваљда мислили да је лако бити Бог?
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
