НАШИ СМО – Три чрвене
Прошле године стотка, сад 30 па на јесен још 30 еврића, пошто сам рукав заврнуо, има да легну још три црвене тако да ће ми корона, ничим изазвано, донети у џеп 160 евра и три хиљадарке. За сад. Да сам незапослен (далеко било), легло би још 50, или пензос 60 еврића, али није лепо бити алав. У сваком случају, ни лук јео ни лук мирисао, а лова капље. Слутим, мора бити још нека кинта, сад кад је кренуло, није лепо да се славина заврне.
Штета што нисам био у Београду кад отворише вакцинални пункт у тржном центру Ушће, могао сам бити међу првих 50 боцнутих и узети поклон ваучер за шопинг у вредности од 5.000 динара, или бар три чрвене колико се још добијало ако си међу сто. Ето, то је пример колико наш народ води рачуна о здрављу. Иако је отварање пункта за примање вакцина било предвиђено за 12 часова неки су стигли још у шест да заузму место. Злобници би рекли због пара, али јок. Слушао сам изјаве народа, кажу дошли због близине пункта, зато што су одговорни за своје и туђе здравље, да испуне грађанску дужност, нико или ретко ко помену паре, односно те ваучере. Толика је била жеља у тим људима, различитих година, да приме вакцину да су направили стампедо, гурали се и газили једни преко других, знају, бре, колико је имунизација важна. Море, толики је то налет одговорности да не би било изненађење да су неки одмах потурили оба рамена. Није народ такав да му треба плаћати да би био здрав. Јок.
Човече, дошла и она Карлеуша, она што има много хитова, само их је тешко попамтити. Био јој у пратњи лично заменик градоначелника Београда Горан Весић, онај који је толико у медијима да многи мисле да је он, у ствари, први човек престонице. Ваљда се Јеца уплашила, шта ли, а како и не би када је њено боцкање пратила гомила фото-репортера. Само из фрижидера тога дана није искакала вест да је Карлеуша примила боцу. Када једна таква “дива” реши да се вакцинише, па ко не би. Дошла сва у белом, у мајичици у којој кипе груди јуначке, па би можда то могао бити билборд за промовисање вакцинације – Она је примила (вакцину), можеш и ти!
Све то показује да нашем народу треба дати неки мотив, најбоље нешто конкретно као што је новац и не да ће да се покрене, него ће дати све од себе. Злобници би рекли да свако има своју цену, да су то јефтини трикови, па би још питали а зашто је потребно плаћати да би се неко вакцинисао, ваљда смо довољно свесни да знамо важност вакцине, да нам не буде новац пресудан мотив за или против имунизације. То су они што стално нешто закерају. Свако воли да добије нешто, а зар ово није баш лепо, добијеш вакцину да се заштитиш и још 3.000, а ако си пензионер и оне витамине. Све за Џ. Просто се наш човек освестио, постао одговорнији. За само годину дана није више онај кога држава мора у нешто убеђивати, већ јој верује. Ето, министар ресорни саопштио је податак да се прошле године у првих пола сата за 100 евра пријавило 3.900 људи, а у ноћи између оног уторка и среде, за 30 евра, у првих пола сата више од 20.000 људи, пет пута више. Није реч о новцу, три пута је мање сада пара, него, бре, народ зна шта му је чинити. Није 30 евра нека багатела, еј, то је 3.600 динара, четвртина најниже пензије у Србији.
Наравно, има оних који на случај Ушће гледају другачије па тако психолог Ана Мирковић мисли да је наше друштво три деценије уназад систематично деградирано, да су вредности закржљале (ако су неке и постојале – угушене су), постављене су неке нове НЕвредности. “Себичлук, нетолеранција, грамзивост, непостојање емпатије, немогућност сагледавања перспективе, потреба за инстант задовољствима искључиво материјалне природе. Главне карактеристике културе сиромаштва (по Оскару Луису) су осећај маргиналности, беспомоћност, зависност и снажна оријентација на садашњост са малом способношћу да се одложи задовољење. Овај тип културе карактерише осећај резигнације и фатализам. жао ми је тих људи, несвесних недостатка свести, подједнако као и мањине која то посматра, преплављена очајем, неверицом, губитком оптимизма”, каже она.
Може бити, него ваља се сетити да ко је добио бар једну дозу вакцине, за помоћ од 3.000 динара може да се пријави од 1. до 15, а новац леже до 20. јуна. Биће са оних сто евра све укупно више од 20.000 динара због ове короне. Сва та давања баце човека у дилему, да ли се радовати крају пандемије, осим ако не буде и нека част кад се решимо вируса. Бар по десет еврића. Оно руке ради, ем се ваља, ем народ то воли.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
