НАШИ СМО – Споменик
Као што се прича није смиривала када је најављено постављање споменика Стефану Немањи у Београду, као ни када је почело његово “подизање” испред некадашње железничке станице, тако се већ данима препричава церемонија његовог свечаног откривања на Светог Саву. Док се државни врх с поносом диви монументалном здању на Савском тргу, а грађани из дана у дан долазе да га виде изблиза и да се усликају поред и испред њега, много је оних људи од струке који се не мире с чињеницом да су подизањем споменика на том месту уздрмани многи уметнички кодекси, али и историјске чињенице. Неки историчари уметности су сагласни да споменик Стефану Немањи нема никакве везе са српском традицијом, поткрепљујући то податком да монаха са мачем нема у нашој традицији, а говорећи о естетици, сматрају да тако великом споменику није место у градском језгру.
Да се свету не може угодити, сведоци смо из дана у дан, а овај догађај, који је подигнут на највиши ниво и којем је присуствовала Влада Србије, представници Републике Српске и многе друге званице, за велики број “обичног света” само је још један од, у најмању руку, чудних потеза у време пандемије, епидемијских мера и забрана окупљања већег броја људи на различитим скуповима. Док једни стручњаци сматрају да је споменик за понос народу и држави, други су става да смо добили статуу која не одговора “нити нашој традицији, нити овом времену, нити схватању Стефана Немање, историјски гледано” и да је овај споменик некаква врста “параисторије”. Критике пљуште и на рачун комбинације различитих материјала, на коришћење мозаика у “садејству” са осветљењем, стакленим подом, огледалима, као и на грандиозност којом је постигнут само ефекат “покондирености”. Некима су нејасне поруке које шаље сама статуа и зашто је Немања на византијском шлему. Питање крста и мача је још једно у низу питања јер је Стефан Немања замонашен живео три године, умро је као Симеон и почео да се слави као светитељ, а “монах са мачем је постојао само у 11. и 12. веку и то су били у западној Европи “темплари” и нико други”, објашњавају историчари. Полемике се воде и око тога што ће Србија цену израде овог споменика сазнати тек за две године иако се зна да постоји “нека царинска декларација на милијарду динару”, мада су из власти рекли да неће то да објаве, јер уметник није сагласан.
Овде низ различитих мишљења није завршен, али, када се разгрну сва та несугласја, испливава и оно, можда и најистакнутије у времену коронавируса – како је могуће да је овај церемонијални скуп уопште дозвољен, уз сву сценографију, расвету, глумце и велики број присутних грађана? Неки су носили маске, неки не, можда чак и већина не, али ко је то и могао да контролише у таквој гужви и под ведрим небом или санкционише, као што то, иначе, чине надлежне инспекције у неким малопродајним објектима, угоститељским радњама или месарама. О томе, као и о самом споменику су протеклих дана гореле друштвене мреже а реакције су најразличитије, чак и веома забавне. Свечану церемонију откривања новог симбола Београда у јеку пандемије ковида-19 неки описују као призор са масовне журке употпуњен светлећим ефектима, можда, једино оскудан због неодржавања гламурозног концерта неке популарне поп, рок или фолк музичке звезде. Коментаришући сам споменик, неки у десној руци Стефана Немање уместо мача виде топломер, неки су уз помоћ фото-монтаже уместо мача “уденули” транспарент с натписом “Ђилас је лопов”, за неке је споменик величанствен, а за неке чист кич. Ипак, једну од запаженијих објава на твитеру, која се такође може тумачити на различите начине, поставио је имитатор Мићко Љубичић – Иза Немање – немање железничке станице. Испред Немање – немање епидемијске дистанце. Јел’ то споменик Немањи, или немању?
За неке смешно, за друге тужно, али за све – истинито.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
