НАШИ СМО – Милена
Сведочење глумице Милене Радуловић, која је пријавила Мирослава Мику Алексића за силовање и сексуално злостављање када је имала 17 година, отворило је Пандорину кутију и покренуло лавину исповести девојака и жена са сличним или истим искуством у целом региону. Мало ко не зна о чему се ради јер је прича данима у медијима, а сада предстоји да надлежне институције обаве свој део посла, као што је и ред у једној правној држави, и да ова сложена прича једнога дана добије епилог.
Наравно и о овоме свако има своје мишљење, али је интересантно да се са таласом огорчења, згражавања и осуда онога што је учинио учитељ глуме брзо појавио и онај други да ту нису чиста посла и доминатно питање – Зашто су жртве досад ћутале? На друштвеним мрежама било је таквих коментара да онај ко себе сматра човеком на месту не може да се не запита – Где ја то живим и са каквим људима?. Малтене, кренуло је тражење оправдања за напасника иако то што је учинио никако не може бити оправдано. Напротив. чули су се коментари типа да је глумица, као и друге девојке њених година, морала бити свесна свог изгледа, сексуалности, па како су се облачиле, да ли су изазивале и слично. Све то је гомила глупости. Како неко рече, ако жена каже НЕ, то значи НЕ. Ако неко мисли да је згодан па носи дубоки деколте, мини-сукње, то није позив силеџијама да насрну. Жена може шетати и гола и нико не сме да је такне, ако она то не жели. Тачка. Да ли неко заиста мисли да је Милени, и осталим девојкама које су пријавиле учитеља, било досадно па су решиле да се удруже, све измисле и намерно сруше његов лик и дело?! Да им се име провлачи кроз медије, да их бране, осуђују, поново пред полицијом и у тужилаштву причају и пролазе кроз све што су доживеле? Зашто су ћутале питају они који годинама ћуте пред разним неправдама у друштву, на послу, у свом окружењу, они који немају петљу да пријаве разне лоповлуке и нечасне радње које виде, већ чекају да то учини неко други, што кажу – Немој да ја проговорим, а речити су као рибе, они који зарад ситних интереса немају кичму, јунаци на фејсбуку са лажних профила. Они који се правдају тиме да сви ћуте, па неће ни они први да кукурикну. Чудно је да питање зашто су ћутале постављају и жене, оне од којих би најпре требало очекивати разумевање, емпатију за Милену и остале девојке.
Постоји изрека – Нико не зна како је у туђим ципелама ходати. Само она или онај, који су били на Миленином месту, могу претпоставити који је пакао проживела њена душа ухваћена канџама предатора. Весна Брзев Ћурчић, психоаналитичар, специјалиста медицинске психологије, вишедеценијски спољни сарадник Инцест траума центра у Београду, са готово тридесет година искуства у раду са жртвама силовања и злостављања, говорила је о овом случају. Жртва не може ни у ком случају да буде крива. Нити жртве дају повода, нити добровољно пристају на овакву врсту односа. Знам да они који су на страни злостављача, а таквих увек има, кажу да је ово добровољни чин. Није, јер је злостављана особа увек у мрежи злостављача, брижљиво испланираној, годинама смишљаној. Тачно је да жртва трпи, праг толеранције се помера у мери да је таквим особама лакше да “отцепе” реалност и готово поверују у то да је ово нормално. Па злостављач је неко коме сви верују, сви га поштују, особа од угледа којој се предају деца на чување и васпитање. То је фини господин из суседства, сјајан пријатељ родитеља, очев колега, инструктор ко зна чега што на овом свету постоји, каже она. Злостављачи покушавају да злостављање представе као привилегију и заједничку тајну и неретко прибегавају окрутним претњама у које жртва дуго верује. Претње се најчешће односе на губитак особе за коју је жртва највише везана у ситуацији да открије “тајну”. Суштински, прибегавају уценама уколико жртва одлучи да обелодани злостављање, каже она и додаје да је међу злостављачима најмањи број душевно оболелих особа и код њих се ретко региструју знаци душевног обољења које се среће у психијатријским дијагностичким критеријумима. Злостављачи имају “грешку у ткању” личности која се не види голим оком. Управо у томе и јесте проблем јер их је тешко унапред детектовати и самим тим превенирати злостављање.
Свако може мислити шта жели, али брине одсуство искрене солидарности коју замењују коментари – Докле више приче о овоме. Дотле док се такве ствари дешавају женама у нашем окружењу. Дотле док се не створи систем да је жртва сигурна да ће је друштво заштитити, а напасника, уз доказану кривицу, прописно казнити. Овако, докле год има шансе да жртва буде крива, биће сличних или истих учитеља и неких других Милена. Нажалост.
Т.М.С
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
