ОД ЗНАТИЖЕЉЕ ДО ДОБРОГ ДЕЛА – Спасао на хиљаде фото-снимака из “Вискозе”

Док су други черупали и најмањи метал из бивше “Вискозе”, Александар Костић (23), спасао од пропасти велики број фотографских филмова који чувају сећање на компанију која је хранила десетину хиљада људи. Из рушевина канцеларија и погона понео је оно што нема никакву материјалну вредност, али што чува део историје лозничког краја

Пропадање и черупање “Вискозе”, које Лозничани гледају дуже од деценије, прича је која већ помало бледи у интересовањима грађана свесних да су нека “нова времена” донела и многе негативне ствари, па и уништавање хемијског гиганта који је ухлебљавао некада и више 12 хиљада радника. Од фабрике су остале рушевине, понека лепа или ружна сећања, и док су многи гледали шта из тог руинираног комплекса могу изнети и продати као секундарну сировину, Лозничанин Александар Костић, сасвим случајно, пожелео је нешто потпуно супротно од личног користољубља. Иако је овај младић, који завршава Високу туристичку школу, рођен у време када је “Вискоза” одбројавала своје последње дане, одувек га је фасцинирала величина фабричких димњака и сама архитектура сваког од погона. Зато је, из чисте знатижеље, пре годину дана одлучио да “прошета” оним што се још увек назива фабричким кругом, како би изблиза видео оно што је остало од ХК “Вискоза”. Из те шетње родила се жеља да сачува нешто што би пронашао успут, а што би за коју годину могло да асоцира на давно заборављену прошлост фабрике.

– Прошле године у ово време сам први пут у животу крочио у круг “Вискозе”, мада је у тој фабрици некада радио и мој отац, као и многи из фамилије и људи које познајем. После само пар корака, схватио сам шта је овај град имао од половине педесетих година прошлог века наовамо и до чега је то стигло у последњих деценију и по, како је престала производња. Читао сам ја и раније све новинске текстове везане за “Вискозу”, о крађи више од три стотине дизни састављених од злата и платине, о пожарима и несрећама, али сам се тада први пут нашао “очи у очи” са зидинама у којима је некада врило од радника и производње у три смене. Случајно сам наишао на стару фотографију, коју је ветар донео однекуда, и истог тренутка помислио да би ваљало тако нешто сачувати од тоталног уништења и заборава – почиње своју причу Александар Костић.

Пролазио је поред просторија у којима се накада одвијао раднички живот, где су се доносиле одлуке и ковали планови за нове радне победе. У сваку је већ неко пре њега проваљивао, уништавао намештај и односио све што би имало икакву вредност приликом продаје на отпаду. Он је посматрао и чудио се људској немоћи да спречи од пропадања фабрику која је хранила скоро читав град.

– На једним вратима управне зграде, која више личи на сценографију неког хорор или ратног филма, била је залепљена цедуљица на којој је писало да се не односе папири из ње јер су међу њима и документа везана за радни стаж запослених и још понешто. Потписала га је нека жена, која је, вероватно, то чувала до последњег дана, а датум је био из августа 2018. године. Наравно да је све и ту било уништено и разбацано. У некој другој канцеларији стајало је све као да је неко изашао из ње пре пар минута на паузу. Чак и неке хемијске оловке, календари, роковници. После неколико месеци када сам туда поново прошао, ништа више није подсећало на уредну канцеларију – детаљан је наш саговорник.

Онда се десило право чудо, када је шетајући фабричким кругом крај неког зида наишао на гомилу разбацаних фотографских филмова. Још чвршће је решио да то спасе и покуша да направи и неку фотографију.

– То су све црно-бели филмови, мислим да сам опрао и попаковао више од 20 хиљада снимака. Обратио сам се и Музеју Јадра, нешто сам им дао да скенирају, а ја све озбиљније размишљам да прикупим још неке податке, јер међу пронађеним папирима у бројним разбацаним регистрима има и тога што указује на детаље из времена производње и планова за развој фабрике у другим крајевима Србије, како бих направио неку изложбу или монографију. Недавно сам отворио страницу на фејсбуку (ХИ “Вискоза) где постављам неке од пронађених фотографија и врло брзо су се многи придружили. Углавном су то људи који су провели радни век у “Вискози”, препуни емоција и сећања на времена када су зарађивали за своје породице, одлазили на летовања, не сањајући какву ће судбину дочекати њихова фабрика. Има и коментара у којима не желе ни име “Вискозино” да помену, али то је већ ствар сваког појединца на који је начин доживљавао једну од највећих фабрика бивше Југославије – закључује Костић.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ – Крупањ и Мали Зворник без новозаражених

ПОВОДОМ САВИНДАНА – Градоначелник честитао школску славу

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″