НАШИ СМО – Дно

НАШИ СМО – Дно

Колико год човек покушавао у протеклих девет месеци да потисне сивило свакодневице, ма колико се трудио да иде дигнуте главе и не дотакне дно апатије, депресије и безнађа, у томе је спутан на сваком кораку. У почетку беше непознати вирус који обара људе као снопље, изнедрио се захваљујући слепом мишу или коме год већ, а онда је кренуло постепено барикадирање и стрепња. Маске на лицу и гумене рукавице биле су једино оружје, или оруђе, пред окршај за који нико није могао ни сањати да ће се претворити у вечност.


Можда девет месеци и није неко претерано дуго временско раздобље, али за то време се изнедри нови живот, пуно тога се може десити тако да поменута вечност можда тек почиње јер нико не слути када ће неко стистнути дугме на којем пише “стоп”, нико не добацује мислима до тачке у којој се види она толико чекана светлост на крају тунела. Онда се врло брзо стање претопило у изолацију и отуђеност, одвојеност од породице, од пријатеља, комшија, од друштвеног живота. Неко би помислио да је свакако морао доћи кратак предах у тој глобалистичкој помами за профитом и убирањем плодова на радничкој муци, али враг је однео шалу па је престанак одлазака на посао многима уздрмао егзистенцију, онемогућио измирење рачуна, куповину хлеба и оног основног за живот. Већ у новом таласу пандемије отишли смо степеницу ниже, приближили се новом дну, а реч из наслова може се схватити и као скраћеница од “доза наметнуте отуђености”. Одвојеност од света доводи до јачања љуштуре у којој нам понестаје кисеоника, светлости и у којој осваја мрак из ког се тешко израња. Труд да човек остане с брадом изнад површине већ постаје несносан а хватање зрака наде измиче као шаргарепа на штапу којој се магарац тврдоглаво нада. Тврдоглавих има и међу онима који још увек стање у којем свет клопара од марта виде као лагарију којој треба рећи НЕ, али нико да покрене радионицу или семинар на којем би се савладали основни кораци у остваривању таквих идеја. Победити корону бандоглавошћу, исто је што и Русу дати вакцину после које два месеца неће смети да пије вотку или други алкохол. Свако у свом бункеру утешно размишља како успева да остане ван ситуације у којој је, али га бруталне цифре преминулих опомињу да би могао бити и међу њима.

Много је страхова, а мало наде. Страх је попримио једнакост с незнањем, а нада с лутријом, играма на срећу, па коме се омакне. Да човека изолују као јединку, да га одвоје од контекста социјализације, да га дотуку као ексер чекићем, показало се да неке “чудне силе”, природне или вештачке, ко то зна, могу врло лако. Као да нам сада могу наметнути шта им падне на памет. Не знамо ко, али неко, можда, то свакако може. Престали смо да се дружимо, да одлазимо на седељку код пријатеља, а крсну славу славимо у кругу најуже породице пренапрегнути “сугестијом” да ни ту не буде више од пет-шест људи у одређеном броју просторних квадрата. И шта нам остаје у овом хаотичном спуштању испод дна?


Можда да тај лифт успоримо читајући књиге и слушајући музику, неком малом креативношћу од које ћемо се осећати још увек корисним и способним. Музика је мелем, али не треба се ни њоме предозирати јер лаки на емоцијама и то могу тешко поднети. Многима највише времена пролети управо у одабиру мелодије која би им пријала. Залауфају се и попакују гомилу плоча и дискова испред себе, помисле, коначно довољно времена да ово поново чујем, али онда успоре и почну да праве селекцију. Нека плоча подсећа их на поклон од пријатеља, а неки диск опомиње на то да нису стигли да му узврате на сличан начин јер је изненада заувек отишао, као и многи које знају. Тај се опасач скупља, стеже, круг је све мањи, а безвољност за променом све већа. Дно. Једном речју дно. Али, “пловити се мора”, зар не?

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – На кривини

НАШИ СМО – Родољупци

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )