НАШИ СМО – Нерешено
Утакмица која траје још од марта по свему судећи имаће више од два полувремена, а крајњи резултат тешко да могу прогнозирати и најискуснији посетиоци спортских кладионица. Ковид-19 се показао као непопустљив супарник медицинској струци, удара испод појаса, потура колено, беспризорно упада у клизећи старт, удара банане, а у пеналима увек има слободни ударац више. Напетост је константна, али за сада је нерешено. Док здравство упорно истрајава у потрази за правим контраударцем, безбедном вакцином, непријатељ успешно мутира и наставља по новој стратегији а и судија само одмахује рукама, не налази начин да одсвира крај мечу за који је, рекли би неки, дебело потплаћен да нагиње противничком тиму. Ово надметање не мери се штоперицом, већ некаквим пиковима, кривим линијама које се пењу, а свет се упире да их барем врати у хоризонталу, кад већ није у стању да их стрмоглави испод црте бојишта.
У целој овој причи и тај свет је подељен на две стране. Једна је става да је утакмица очигледно намештена, да су у завери и они који су се из струке, за коју су положили заклетву, пребацили у коло поткупљивих и играча који гледају само лични интерес и иду тамо ко понуди бољи трансфер, док други, рекло би се реалнији и свеснији ситуације, покушавају да објасне да непријатељ није невидљив иако је до сада био непознат, да га је лако видети под микроскопом, да се заиста брзо шири и да не бира на ком ће месту засести као цар у свој трон и кажњавати непослушне и оне који му на било који начин пруже отпор.
Клацкалица различитих коментара на тему коронавируса посебно је живахна на друштвеним мрежама. Ту се једни из петних жила труде да поставе видео-клип или неки текст из ког се “јасно види” да је пандемија дело злоделника, оних који желе да просеју свет кроз ситно решето и да је све око короне плод “монструма” који се у намери да покори планету поприлично занео, а они други, од којих су многи и преживели заразу, пластичним описима одбијају било какву “теорију завере” и јасно и гласно вапе – људи, чувајте се. И о овом клацкању ситуација је нерешена. Мало превагну једни, али их брзо надјачају други. Рекло би се да живимо у времену у којем је глас аматера постао јак колико и глас струке, а таква дисхармонија тешко може произвести пријатну композицију коју би хорски запевали и једни и други.
Тако је у области актуелне пандемије, али и у другим сегментима друштвеног живота. Све је теже наћи баланс између стручности и аматеризма, знања и незнања, а лоших примера је безброј и могу се лако пронаћи на сваком месту, улици, на страницама штампе, телевизијским емисијама или на интернету. Ако се изузме ковид-19 и опречна мишљења о њему и евентуалном вакцинисању, о томе како мегамаркети могу да раде а ресторани не, зашто на бензинској пумпи после девет увече можеш да купиш гориво, али не и флашицу воде за пиће или паклицу цигарета, несугласице су честе и око тога да ли у неком граду треба сачувати барем делић прошлости и аутентичности, део традиције и трагове сећања или не, да ли је после рушења старог трга или лепог објекта могуће направити још старији и лепши, да ли сваку породичну кућу треба заменити зградом са десетином стамбених јединица, да ли је бетон бољи од траве и асфалтиран паркинг потребнији од зеленог природног тепиха у парку. Једни кажу треба сачувати дух града, а други сматрају да тог духа ваља вратити у неку стару лампу, а новог пустити да се модернизује и оспособи за ново доба и нове људе.
Како је у нашем граду, тако је и у другим широм Србије, а престоницу не треба ни помињати. И тамо је примера напретек а неуједначених мишљења милион. Почев од Београда на води, преко фонтане на Славији до споменика Стефану Немањи на Савском тргу, испред старе елезничке станице. У прилог томе, присећам се једног текста од пре неког времена у којем Милан Влајчић, новинар, књижевник и филмски критичар, каже да “ако се сви ти грађевински подухвати не зауставе, Београд ће за пет година личити на Бангладеш”, указујући на реконструкцију централних тачака у главном граду за коју сматра да је “насртај на све грађанске вредности и насиље над цивилизацијским тековинама”. За постављање новогодишњих украса каже да нису главни проблем, јер их је могуће уклонити, али упозорава да остали подухвати остављају трајни ожиљак јер, како наводи “више се не зна где завршава њихов аматеризам, а где почиње лудило новокомпонованог урбанизма”. Рекох, слично је и у Лозници.
Када све ово премеримо, онда више нико није у стању да са сигурношћу оцени да ли је онај лелек човека из племена Куча, на сахрани патријарха Иринеја, вапај беспомоћног верника или некога ко својим чињењем омаловажава реалност и напор струке да исплива на површину и удахне свеж ваздух пред завршни победнички ударац ка непријатељском голу. Јасно је само то да је и даље нерешено.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
