НАШИ СМО – Погнуте главе
Премијерка Србије Ана Брнабић изјавила је у понедељак у јутарњем програму Хепи телевизије да је “Србија све осим подељеног друштва, што се јасно види на сваким изборима” истичући да је огромна већина грађана “тиха, ради и труди се да нешто створи” али и да постоји “огромна, изузетно гласна, моћна и богата мањина са великим бројем медија, која диже толику буку да делује да је земља подељена”. Остатак дана демантовао је премијерку.
У остатку дана Србија се поделила на оне који су сматрали да је њихова морална, професионална или људска обавеза да стану у одбрану достојанства претходне вечери вулгарно и брутално извређане новинарке и на оне који су игнорисали цео случај. Знате већ, реч је о емисији “Хит твит” ТВ Пинк у којој је банку држао Александар Вуксановић, познатији као Аца Лукас. Нећу упасти у замку да понављам гадости које је изговорио на рачун новинарке Н1 Жаклине Таталовић, рећи ћу да би се и за кафанским столом, у пијаном друштву, нашао неко да каже: “Немој тако” или бар “Иди, бре”, али не и у тој емисији. Почев од водитељке која је пуштала немуштог госта да изговори то што је наумио па га онда као опомињала да то није у реду, до остала два учесника емисије који су све то слушала погнуте главе. Не знам шта је мислио Зоран Ћирјаковић, с обзиром на историју његовог односа према новинаркама, и није ме брига, али Александар Шапић је морао да подигне главу. И да боље види у какво је друштво допао и да ли му је ту место, а свима нама да објасни, пошто је сада у власти, да ли је то та политичка толеранција на коју се често позивао. Могао је и целог наредног дана да исправи то што је пропустио да уради, да се као пристојан човек извини и Таталовићки и свим грађанима Србије што није реаговао. Али он је наставио да ћути као и они који су морали по службеној дужности да реагују – РЕМ, Маја Гојковић, министарка културе, Гордана Чомић, министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог… И председник државе је морао да нађе времена за Жаклину Таталовић баш као што је нашао времена да својевремено посети у болници Гордану Узелац, новинарку Пинка. Али он је ћутао па су ћутали и сви око њега мислећи, ваљда, да тако треба. У уторак се на инстаграму огласила потпредседница Владе Србије и министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић неформалном поруком “Никада нећу разумети порив да се вређају жене. Верујем да нико нормалан то не може да подржи. Иако понекад помислим да је најбоље игнорисати примитивце, важно је и да им с времена на време кажемо – доста је”. Па сад, можете то тумачити као реакцију на Лукасов простаклук или као на сасвим приватну ствар. Што се мене тиче, било би часније да се министарка која је и председница Координационог тела за родну равноправност правила да ни она није ту. Овако, оставља утисак – нешто сам хтела, али нисам смела.
У сваком случају, требало би да се договоримо да ли остајемо при министаркином – доста је, с времена на време или је коначно време да кажемо – доста је било. Можда је политички профитабилно себе истицати као жртву, а све друге игнорисати, или им се ругати, можда то може и да прође “с времена на време”, али не може све време. Опасно је, постаје друштвено прихватљиво. Нарочито је опасно уверавати грађане како постоје само патриотски, прорежимски медији и тајкунски медији. Ако осамдесет одсто грађана каже како не верује медијима, онда нису само медији криви, него пре свих они којима је дужност да бране медијске слободе поштујући право грађана на објективно информисање. Када се ругате новинарима, када хушкате на њих, када учините све да грађани изгубе поверење у истинитост извештавања, онда их окрећете ка друштвеним мрежама где је све дозвољено – пласирати лажне информације, вређати без икаквог зазора свакога ко другачије мисли, оптуживати, подметати, претити. Тамо се не штеди нико и ничија деца, ни председникова, ни новинарска. А, боли исто, само што нисмо једнаки у заштити. Можда се то не види сасвим јасно из дедињских вила и џипова или у друштву користољубивих истомишљеника, али на сваком другом кораку боде очи.
Када буде подигла главу наша премијерка, видеће и она да Србија јесте дубоко подељено друштво. Али не делимо се на начин како је то она сугерисала да видимо, већ на пристојан и непристојан свет. На људе који не прелазе границе свог доброг васпитања ни у једној ситуацији и то нема никакве везе са политичким уверењима нити партијским књижицама.
Просто, то је тако. Или јеси или ниси, или ћеш гледати у под због своје или туђе срамоте.
Данас или сутра, свеједно је. Кајање нам не гине.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
